понедељак, 12. март 2018.

Овако ја представљам Сурдулицу

С обзиром на природу посла, често долазим у контакт са људима који се налазе на високим државним функцијама. Често су ти људи, хијерархијски на вишим позицијама од мене, што ми не представља ограничење да изнесем и браним своје ставове, посебно када су у питању људи који своје принципе граде на унапред погрешним премисама.

Са једним од њих сусрео сам се пре извесног времена и на сазнање да сам из Сурдулице, лице које нећу именовати из поштовања и неоткривања идентитета почело је са већ познатим коментарима и предрасудама. Рече лице како је Сурдулица "слепо црево" и како је много заосталије од Владичиног Хана и тако редом набраја негативне ствари, међутим и не сања да је наишао на саговорника који је спреман да га разувери и супротстави се његовим погрешним ставовима. Питам га ја по чему је Сурдулица тако лоша, а он крену:
1. Нема пругу као Владичин Хан, који је у много бољој позицији, још када прође нови ауто-пут...
Моја маленкост: "Иначе је у Србији железнички саобраћај веома развијен, а В. Хан је видео колосалну корист од ње. Што се тиче ауто-пута, он ће само скрајнути ову варошицу, која и до сада није била туристички атрактивна за пролазнике."
2. "Али Сурдулица нема садржаје који би је могли учинити интересантном за дужи временски период, рецимо да би се неко одлучио да ту проведе већи део живота."
Моја маленкост: "Људи беже из Србије, боље рећи из Београда, па није ни чудо да се то дешава и са малим местима."
3. "Шта је са младима? Њима је боље да оду у велики град, тамо је живот, тамо има позоришта, биоскопа, забавних паркова, зоолошких вртова..."
Моја маленкост: "За све то је потребно много новца. Који су то млади људи, који из провинције оду у велики град, у могућности да себи приуште да користе све садржаје? Најчешће једва пронађу запослење, а деца им буду на листи чекања по неколико година за вртиће, које и ако упишу плаћају папрено, за разлику од Сурдулице где је боравак у вртићу међу најјефтинијим у Србији".
4. "Сурдулица је толико забачена да нема ни квалитетних и честих аутобуских линија према већим градовима."
Моја маленкост: "Мионица код Ваљева је на 100км од Београда, а немају нити један полазак према другим градовима, имају један аутобус дневно који пролази кроз Мионицу и ако стане да узме путнике - стао је."

Не чуди ме када људи из Београда или рецимо неког места у Војводини осуђују и умањују значај нас јужњака, међутим када то раде људи који су рођени и одрастали у градовима јужније од Ниша, онда се морамо запитати коме у прилог иде централизација Србије? Не могу да појмим да неком јужњаку Београд може бити важнији од родног места и да због тога омаловажава све што се догађа на локалу.
Наш просечни јужњак са оваквим ставовима, најчешће је изманипулисан чарима Београда или неког већег града, па свему што види и чује путем медија, придаје пажњу и значај, толико да временом постане велики критичар свог родног места. Он стигне да окуси само делић метрополе, не схватајући да она није ту због њега и да је у њој он само кап која ће убрзо пресушити. Често се такви људи брзо отуђе и изгубе сопствени идентитет, стално жудећи за нечим што они не представљају. Има и оних који схвате да мир могу наћи једино тамо где су им корени, па се њима и врате, али је и оних других који свој мир продају за парче турбулентног градског живота.
Ово пишем јер сам имао прилику да једну деценију проведем ван своје матице, гледао људе како се муче низашта, посматрао док их "прождире" урбана џунгла и дивио се њиховом мазохизму.
И данас у нашој варошици има појединаца који пљују и псују све што корача Сурдулицом, има људи који су незадовољни, а то незадовољство приписују наводној неразвијености варошице, а исти ти прстом никада нису мрднули како би унапредили стање. И такви се увреде када им нападају родно место, али и даље не умеју да га одбране. То је зато што никада о њему нису размишљали, као нечем што треба неговати, чувати и унапређивати. Никада се нису освртали на проблеме, а ако су и некада нешто радили, радили су из личног интереса и за сопствени џеп. Имамо ситуацију да се народ гуши због загађења, да корачајући улицама прескаче смеће и медицински отпад, да су до колена у води када падне мало јача киша, да им возила пропадају од ударних рупа којих је у свакој улици, да се паркирају једни преко других и да ништа нико не предузима мислећи да ће се само решити. На славама, рођенданима, парастосима препуни смо прича о томе како би нешто требало унапредити, а када питате да ли је неко нешто урадио сви слегну раменима. Поврх свега, нисмо спремни да нашу Сурдулицу представимо у неком лепом светлу. То што смо варошица богате културе, туристичког потенцијала, спортског успеха, нико неће споменути, јер смо склони аутодеструкцији и непризнавању себе, склони смо да будемо скромни на нашу штету и да нам туђе буде важније.
Када Петар бриљира у рингу или кад Валентина освоји Килиманџаро или када млади таленти ређају успехе на научним скуповима и такмичењима, вест се једва чује, а такве и многе друге успешне Сурдуличане требало би величати и поносно причати о њима. Када подигнемо свест и достигнемо тај ниво самопоштовања, можемо очекивати да нас и други поштују.

Нема коментара:

Постави коментар