недеља, 16. септембар 2018.

Од ваздушне бање до еколошке бомбе

Ако се неко запитао докле је дошла борба за чист сурдулички ваздух и да ли ћемо ускоро живети у здравијој средини од ове данас, одговор је да борба још увек траје, али да се решење не назире.
Они, којима изгледа не смета оштар и непријатан мирис сурдуличког ваздуха, "ликовали" су претходних месеци и као да су прижељкивали да се тровање животне средине настави и интензивира. Неки су и бринули о запосленима фирме загађивача у смислу - знате ли шта је 150 запослених за Сурдулицу? Ја их питам која је цена тога? Да око 20 хиљада осталих постепено умире? Оно што фаталистима није улазило у главу је чињеница да нико не прича о гашењу, већ о премештању фирме. Хоће ли неко од 150 радника (а нису сви из Сурдулице) пропасти ако на посао буде одлазио у оближњи Владичин Хан или Врање?
Људи прећутно прихватају да им деца одрастају у мешавини амонијака, формалдехида и сумпордиоксида. Контролори затварају очи пред кршењем Устава државе (члан 74.). Предметна фирма се шепури повлашћеним статусом и наставља са бахатим понашањем, не марећи ни за земљиште нити воду. Довољно је проћи индустријском зоном и осетити тај застрашујући смрад и видети хорор брдо настало таложењем остатака производње. У појединим европским државама се кривично одговара за уништавање еко система. У медијима се појављују наслови да ће држава оштрије кренути у борбу са неодговорним фирмама и да је приоритет заштита животне средине у коју се улаже све више, али се Сурдуличани и даље буде у плавичастосивој измаглици. Људи оболевају у 21. веку од болести дисајних органа, у Сурдулици која би требало бити ваздушна бања! У основној школи је уведен предмет чувари природе, а ученицима се говори о значају заштите животне средине. Питам се како ће деца разумети значај када буду схватала да у тој природи нисмо сви исти и да је некоме дозвољено оно што је у начелу забрањено? Хоће ли их то подсетити на Орвелову Животињску фарму у којој су "све животиње равноправне, али су неке равноправније"? Заштитник грађана споро обрађује случај, па је бојазан да ће предмет завршити у некој фиоци.
Нисам сигуран да ћемо се оваквим приступом померити са нулте тачке. Бојим се да ћемо генерацијама које долазе оставити затрован град, јер су последице већ сада несагледиве. 

Нема коментара:

Постави коментар