среда, 04. новембар 2020.

Турски пописи у Иногошту

 


Слика овог краја се у многоме променила потпадањем под турску власт. Народ који је живео на простору Иногошта добио је своје спахије за које је морао да привређује. Највећи постотак производње ишао је у касу Османлијског царства које је јачало из године у годину. Турци су редовно спроводили пописе, на основу којих можемо сада изводити закључке и сазнати о кретању броја села и становника на простору некадашње велике жупе.

Међу првим пописима је онај из 1487. године из кога сазнајемо да је у Иногошту постојало 36 регистрованих села са српским именом.

Убрзо затим, 1519. године је спроведен општи попис српских села и домаћинстава према коме у Иногошту постоји

138 српских села, у којима је било 2132 српске куће. Деведесет посто тих села је постојало и пре турског ропства. Процењујући да је свака кућа имала више од 8 чланова, следи да је Иногоште тада бројало око 17 хиљада становника (није регистрована ниједна муслиманска породица).[1] У следећим подацима Александар Трајковић наводи да је на попису из 1519. године установљено да у Иногошту живи 16803 становника. Те године је у Сурдулици пописано 26 кућа, док је у суседној Масурици било 20 кућа.

Године 1529. спроведен је нови попис на којем је утврђено да у Иногошту има 116 живих села и 16 напуштених. За време турске владавине (1455-1878) у Иногошту је нестало 51 српско село, укључујући и утврђени град Иногоште са подграђем[2]. Према једном податку турског пописног катастра у 16. веку од 340 села у врањском кадилуку, 1/3 (122 села) се налазила у Иногошту.

Према турском попису из 1570. године у Иногошту је живело 2 659 српских породица са око 23 000 становника. Тада је било и 63 муслиманске породице (0,30%). Осим тога, из пописа сазнајемо да је највећи број планинских пашњака Иногошта прешао у посед султана (султански хасови).

Претпоставка је да се градско језгро за време Турака није мењало. Оно се састојало од три махале, рекло би се три целине. Прва целина је она коју су образовале турске породице. Она је обухватала десну и леву обалу Врле од Ћурковице до данашњег градског стадиона, више концентрисана према масуричком пољу. Ово је очигледно, ако узмемо у обзир да су Турци увек заузимали централни део насеља, а и по архитектури објеката који су се до данас одржали у том делу, а којих је веома мало. Још један део насеља су заузели Турци, а то је кутинска махала (данашња Француска улица). У овом насељу су приликом изградње кућа у новије време откривена гробља за које се испоставило да су турска, тако да то потврђује да су и у овом делу боравили Турци, бар један мали део њих. Друга целина је била српска и обухватала је подножје Варденика. Реч је, дакле, о предеоним целинама које су удаљене од саобраћајница и плодног земљишта. Трећа целина је она која се и до данас одржала, а то је десна обала Врле, у самом подножју брда, коју су и тада насељавали цигански родови.

Вреди поменути да је један број села из 16. века нестао. Тако је у том периоду Трепешница, село које се налазило између Биновске реке, Калабовске реке, Дугојнице и Биновца бројало 14 кућа, Јаворница (Јаворица), која се налазила у атару данашњег Кијевца око потеса Јавор, имала 7-10 кућа, а Ушине, село које се налазило на левом ободу Масуричке реке, при њеном изласку из клисуре[3], бројало је 44 куће на почетку 16. века.

Према турском катастарском попису из 1861. године у Масурици је од 94 кућа, српских било само 9, исти број српских кућа било је и у Доњем Романовцу, док је у Сурдулици од 117 кућа, српских било 13. Тих неколико српских породица сматра се да су били слуге спахија и богатих Арнаута. Најстарије градске породице чине тако подељене породице из околних планинских села (Радојичићи из Битврђе, Михајловићи, Лазаревићи, Чубре и други са Власине).[4]

На попису из 1884. године утврђено је да просечна породица у Иногошту има 7,231 становника.[5]

По попису из 1519. године просечна производња вина у Иногошту по једној породици била је 360 литара, да би се 1570. године повећала на 405 литара. По овом другом попису највећа производња грожђа забележена је у Масурици и износила је 8235 кг по домаћинству, следи Сурдулица са око 5 тона по домаћинству. Стару лозу је 1858. године уништила филоксера пренета из Америке. Ради се о биљној ваши која живи на корену лозе и изазива сушење гиџе. Око 1898. године стара лоза у Поморављу је тотално уништена и почело је са подизањем нових винограда са америчком подлогом.[6]

            Сурдулица је у 16. веку важила за највећег произвођача воћа у врањском Поморављу. Од воћних сорти, најраспрострањенија је била крушка, а било је и шљива и ораха. У Сурдулици је осим ораха и грожђа било и дуња и једино је од њиховог промета уписан приход.[7]

            Попис из 1570. године даје нам и податак да је у Сурдулици било тада 200 кошница пчела и да је једна плетена кошница годишње у просеку давала 8 кг меда и 1 кг воска.

            Према попису из 1487. године, 172 Србина Иногошта из 40 села ступило је у редове турске војске.


[1] Александар Трајковић: Иногоште – жупа у јужној Србији, Сурдулица, стр. 44

[2] Александар Трајковић: Иногоште – жупа у јужној Србији, Сурдулица, стр. 8

[3] Александар Трајковић: Иногоште – жупа у јужној Србији, Сурдулица, стр. 319

[4] Александар Трајковић: Иногоште – жупа у јужној Србији, Сурдулица, стр. 110

[5] Александар Трајковић: Иногоште – жупа у јужној Србији, Сурдулица, стр. 99

[6] Александар Трајковић: Иногоште – жупа у јужној Србији, Сурдулица, стр. 127

[7] др Александар Стојановски: Врањски кадилук у 16. веку, Врање, 1985, стр. 105

Нема коментара:

Постави коментар