среда, 30. децембар 2020.

Поражавајући степен познавања српског језика


У данашње време, када је комуникација међу људима на високом нивоу, када интернет мрежа кључа од чланака, објава, коментара, када свако ко је запослен у некој новинској редакцији себе назива журналистом, присутно је више него икада стање опште неписмености. Такво стање опстаје захваљујући одређеним чиниоцима који теже да нам из корена промене језик, променљиву и веома живу категорију, али у страну која ће га суштински уназадити.
Понекад се говори о писцима књига који све чешће долазе из света естраде и новокомпоноване музике, а нико да размисли о томе што стварни разлог "читања" тих књига произилази из жеље "читалаца" да буду на истој разини са писцем! Како ће читалац разумети писца, уколико је његов осећај за језик и владање језичким нормама на нивоу Новоговора из Орвеловог епохалног дела? Циљ можда није да се уништи српски језик и писмо, али као последицу имамо управо тај процес. Реченица "Зар је битно како пише?", сурово нас враћа у пећину из које је ово човечанство кренуло и опомиње да морамо почети од Каменог доба и увидети у ком тренутку постојања се погрешило. Коме ово питање не изгледа страшно од сутра може слободно да почне да комуницира знаковним језиком (уз сво поштовање и уважавање драгих ми пријатеља који су приморани да такав језик користе и којима се дивим). Толико много људи из разних крајева света срећем ових дана и одушевљен сам начином поштовања и чувања свог језика и писма и истовремено постиђен због "нашег" немара према српском писму и језику.
У тексту Политике, под насловом "Зашто нам деца не знају српски - јуре оцене, а не знање", јавља се парадигма данашњег образовања. Мени, као читаоцу, нејасно је да ли се аутору текста случајно поткрала грешка у другом делу наслова или је противуречност намерно хтео да истакне. Јер који то човек данас може "победити" систем тако што ће привремени циљ (у овом случају оцену), стално држати у фокусу, док ће крајњи циљ, који би требало истовремено бити и средство (знањем се стиче знање), остајати маргинализован? А ако такав човек постоји, брине ли га што његов начин стицања знања представља утопију?
Последица непознавања српског језика је брука, а брука се односи на цео српски народ. Ако кренемо обрнутом методом рашчлањивања, кажемо да се инсистирање на правилној употреби српског језика и писма (неизоставно) на крају углавном сведе на теорију о покушају десничара и српских ултра-националиста да наметну своје екстремне ставове. То повлачи низ околности међу којима су одуговлачење са доношењем Закона о заштити српског језика и писма, те непрестана претензија различитих интересних група да живом одрже теорију о "богатству двоазбучја". Највећу грешку праве када за пример узму "огромну" већину која креира како ће нам изгледати језик и писмо, а не мали број стручних људи. Ево и зашто о језику и писму не би смео да одлучује народ.
Ове године смо на 1000 ђака имали готово 500 са одличним успехом, 200 са свим петицама, а 140 са дипломом "Вука Караџића". На тих 1000 ђака, једва петоро (да будемо прецизни 4,6) могу да реше без грешке тест из српског језика на малој матури! Други статистички податак говори о томе да је просечан број поена из српског језика 11,18 од могућих 20! И 'ајде сада, кажите ми ви ко би нормалан могао да допусти функционално полуписменом народу да одлучује о језику? Уместо да тих петоро (хипотетички речено) узму ствар у своје руке и уреде нам писмо и језик - не! Допушта се осталим ђацима, њиховим родитељима и понеким наставницима да нас докрајче својим приступом. Није ни чудо што такви ђаци сутра заузму фотеље и на ваше инсистирање да поштују српски језик и ћирилицу, гледају вас као да желите да им преузмете радно место, не схватајући да су запослење добили под претпоставком да поседују мало виши степен од елементарне писмености.
Председник Казахстана донео је одлуку да се до 2025. године са кирилице пређе на латиницу. Иако је кирилица у тој земљи присутна тек око 100 година, а народ под притиском да је мења латиницом (која узгред није ни дефинисана), Казахстанци не придају пажњу и чувају своје писмо које званично броји последње дане. Неће им падати на памет да ваше име у телефону сачувају под неким другим писмом, све и да сте папа Фрања. У све ово сам се уверио и сам.
Код нас је другачије. Ми ћемо сами истребити ово што ваља, а користити оно што није наше. То је циљ - насилно извадити здраве зубе да би уградили протезу!


Нема коментара:

Постави коментар