среда, 02. октобар 2019.

Сурдуличка калдрма

Недавно упознах једног младог успешног Сурдуличанина који нас и нашу варошицу представља у најбољем светлу. Поред тога што постиже врхунске резултате на студијама, он ради нешто што се не види толико често на интернету, а то је писање текстова о Сурдулици. Тако је један његов текст доспео и до многих читалаца широм Србије који је изазвао лавину позитивних коментара. Овде ћу текст пренети у целости, трудећи се да не нарушим његов садржај. Верујем да ћете уживати у написаним речима:

СУРДУЛИЧКА КАЛДРМА

Да ли сте некада чули за Сурдулицу или можда били тамо? Често у разговору са другима бива ми упућено питање
„Јел си ти са југа, имаш мало карактеристични говор?“, вероватно због мог нагласка који се збиља и разликује од говора људи на пример из северне или западне Србије. Да не дужим много, ја сам из Сурдулице, дакле са „југа“, мада ја више волим да кажем да је то југоисточна Србија, јер географски и јесте тако. Дакле, ја ћу вам у овом тексту причати мало о себи и мом родном крају, упознати са његовим чарима, историјом и уопште са патријахализмом и темпераментом који и даље владају у њему.
Приликом доласка у Сурдулицу оно што најчешће људи примећују јесте град који се налази у котлини окружен планинама са свих страна. Заиста занимљив призор посебно људима који долазе нпр. из Војводине па су навикли на бескрајан поглед. Некада, у далекој прошлости, у време постојања Панонског мора, Сурдуличка котлина је била испуњена језером. Са отицањем Панонског мора, преко клисура отекло је и праисторијско језеро. Данашње име Сурдулице је романског порекла и потиче од Влаха Сурдуличана. Они  су ту давно обитавали, као старо балканско становништво у својим катунима. Поред становништва које се бавило сточарством и пољопривредом, од давнина је на овим просторима живело и рударско становништво, јер су планине око Сурдулице богате рудама. Најпознатији рудник је Мачкатица у којем постоји поред налазишта у Шведској, највеће налазиште руде молибдена у Европи (руде која се користи и у војној индустрији). Идући регионалним путем ка Сурдулици пролази се поред реда фабрика које више не раде. Некад је у тим фабрикама радило скоро 90 % становништва овог краја, данас за ове фабрике као да време стоји. На самом улазу у град, пружа се поглед на ФК Радник и балон халу која је скоро направљена. Иако основан 1925, до пре неколико година, то је био клуб који није био познат широј јавности, без неке славне историје. Данас је то клуб који игра у Суперлиги са Партизаном и Звездом, па с тога њихово гостовање представља изузетан догађај у свакодневном животу Сурдуличана (поред затварања једног дела града и присуства великог броја полицијских кордона). Када сам већ код овога, рећи ћу вам да је и мој отац играо у Раднику у својој младости, а и такође ћу напоменути да је из Радника потекао Витомир Димитријевић звани Вита Џам, иначе мој мало даљи рођак, који је из Радника, преко Радничког Ниша, Олимпије из Љубљане стигао до Космоса у Америци, и играо са легендарним фудбалером Пелеом. Спуштајући се у град, прелази се мост изнад мале реке Врле (можда сте чули за четири хидроелектране на Врли у склопу ХЕ „Ђердапа“) у коју се улива још мања Романовска река, која дели град на два дела.




 Сурдулица је мало место, са око 21 000 становника, рачунајући и становништво на селима која припадају градској општини, чији број опада, уосталом демографија наше целе земље је лоша (изузев Косова и Метохије, али је то питање сложено). Махом се породице међусобно познају, и одржава се стари патријахализам, који не познаје бахато и смело понашање, па могу рећи и осамостаљивање (индивидуализам) који постоји у либералнијим деловима наше земље. Приврженост породици је велика јер се умногоме обраћа пажња на то шта ће рећи рођаци, комшије, околина. Патријахализам се управо огледа у конзервативности, која прожима како породичне односе у целини, тако и брачне односе, односе према пријатељима, културне манире итд. Негују се наслеђени културни обрасци, па се тако приликом оцењивања нечије личности, обично како кажу стари људи, прво гледа ко је из какве куће. Из једне такве старе градске патријахалне породице и ја потичем,  па сам у складу с тим и попримао нека конзервативна обележја. С тога ми моји пријатељи, углавном са факултета понекад кажу „колико си ти конзервативан човече“, а ја бих се мало блаже изразио и рекао за себе да сам либерално-конзервативан јер у условима модерне глобализације тај патријахализам и нека стара традиционална обележја губе на свом значају.
Када људе питам да ли знају где се налази Сурдулица, обично им као ближу одредницу напоменем и Власинско језеро, јер су многи за њега чули, због тога што је то познато туристичко место на планини Власини. Једно од највећих језера у држави, на неких пола сата од Сурдулице, богато природним реткостима. Предео изузетних одлика, у неким стварима и јединствен у Европи, као у плутајућим острвима-бусевима, који се крећу по целоме језеру. На месту некадашњег језера постојала је мочвара, а за само језеро постоје разне народне приче и легенде. Ево једне приче о воденом бику са Власине.
„Пастирима, који су напасали своја стада око Власинског блата, чинило се да језеро у средини нема дно. Неки пастири су чамцима ишли до средине језера и мерили конопцима дубину, али до дна никада нису дошли. Око језера је била велика ливада, а на ливаду је стално из језера излазио водени бик, кријући се кроз шибље, нападао је најбоље волове и борио се са њима. У борби је увек бик побеђивао и побио много стоке. Тако је годинама трајао страх од воденог бика, док се неки ковач досети како да му доскочи. Имао је пар волова на које је био веома поносан. Једном волу је оковао железом рогове и пустио га да пасе близу језера. Водени бик је изненада изашао и навалио на ковачевог вола. У борби са воденим биком, ковачев во га је изненадио и пробо га железним роговима. У том часу водени бик је тако страшно рикнуо, да су се околна брда тресла. Он је тада побегао у језеро и сви су мислили да више никада неће изаћи. Иако су веровали да више никада неће видети бика, пастирима се од његовог рика следила крв. Слутили су неку несрећу…“ Даље легенда каже да се биков рик јављао у неким битним тренуцима у нашој историји, 1877. године у време Другог српско-турског рата, пред Први светски рат и пред Други светски рат и од тада до данас се више није јављао.


Сурдулицу нису заобилазали ратови. У време Првог и Другог српског устанка овај крај је био под турском влашћу и релативно је касније ослобођен за разлику од осталих крајева наше земље, због тога у овим крајевима се и даље могу наћи остаци турцизама који се користе. Становништво је страдало у оба светска рата, а у агресији НАТО-а на СРЈ Сурдулица је у три наврата бомбардована. При том је страдало цивилно становништво. Сурдулица има највећи број жртава процентуално гледано у односу на број становника. Споменик жртвама НАТО агресије подигнут је испред Сурдуличког културног центра.


И коначно долазимо до тога зашто сам ја овом тексту дао назив „Сурдуличка калдрма“. Данашњи изглед Сурдулице је дело архитектонског пројекта од пре пар година. На месту некадашње Сурдуличке калдрме у центру града, данас се налази поплочани центар и шеталиште. Стара калдрма од коцке, представљала је дух града, и била сведок историје, страдања, успона и падова.
Када сам био мали ја сам тражио од својих родитеља да ме воде на калдрми око великог сата у средини, који је постојао око кружног тока, у самом центру, а много пута сам и возио бициклу по калдрми, шетао са пријатељима и чаврљао о младалачким стварима. Када затворим очи, могу да се сетим сваке ивице некадашњег центра. Не бих волео да ме погрешно схватите, ја не чезнем за старим центром, чак што више нови изгледа далеко лепше и модерније. Ја само хоћу да укажем на временску пролазност о којој размишљам када се сетим старог центра и кажем себи „како је то некада било“, нећу рећи у своје време јер ја сам још увек веома млад. О временској пролазности је писао мој колега Љубиша у свом тексту „крај или почетак“.
Сада сам студент и не долазим тако често у Сурдулицу, а мој родни град се мења, а заједно са њим полако и људи.

Аутор текста: Александар Станковић

Нема коментара:

Постави коментар