петак, 31. јануар 2020.

Колико су се људи у данашње време отуђили једни од других?


Живимо у свету брзих промена, технолошког напретка, динамичних послова и често немамо времена ни за себе. Навике које смо створили удаљавају нас од људи из окружења - од наших пријатеља. Оно што је одавно карактеристика великих градова полако се увукло и у сурдуличку стварност. Питање "како си?" постало је реторичко, тако да након њега све једно је какав ћемо одговор добити. Уколико је некоме у окружењу потребна помоћ, тешко ћемо се прихватити да му помогнемо, а заузетост другим пословима биће увек изговор за то. И у добру се људи ретко састају. Тешко да ћете видети комшије како седе поред казана и разговарају уз чашицу ракије. Колико често притекнемо незнанцу у помоћ када му стане ауто
на улици, па је потребно да се склони у страну или да се "погура" да упали? Да ли смо ради да повеземо незнанца који стопира и који је из неког разлога пропустио аутобус? Да ли смо неми посматрачи када видимо пожар у шуми или о томе одмах обавештавамо ватрогасну службу? Колико се људи истински забринуло за човека који лежи на улици, а све нас је оваква ситуација задесила макар једном у животу? Шта смо тада предузели? Да ли смо друштвено одговорни и колико често пријављујемо надлежним органима потенцијалне безбедносне ризике? Да ли смо некада попричали са неодговорним комшијама који брзо возе сурдуличким улицама и скренули им пажњу да тако могу угрозити нечији живот? Све су ово питања са којима се морамо суочити уколико желимо уређеније и боље друштво.
Запослени, који имају ту срећу да раде у некој фирми, раде од јутра до мрака, раде суботом, празником и када се врате својим кућама, немају времена за своје најближе и није ни чудо што се још ређе одлучују да посећују и друже се са пријатељима и комшијама. Деца су мање активна него раније, а главни разлог томе су мобилни телефони, таблети и компјутери који су толико завладали њиховим мозговима, да су почели живети виртуелне животе. Живећи у таквом свету, нормално је да је њихова друштвена активност сведена на минимум и да заувек пропуштају реалне ствари које се свакодневно дешавају око њих док гледају у екране "паметних" уређаја. За последицу оваквог живота настају многобројни здравствени проблеми услед неактивности. Недавно сретох човека који непосредно ради са децом у једној институцији и који ми исприча једну причу и потврду те неактивности. Наиме, у последње време повреде те деце су учесталије када се баве неким спортом, толике да је готово немогуће предвидети начин, тежину и врсту повреде.
Дакле, од нас старијих све потиче. Како ће нам се деца понашати, зависи од нашег приступа. Уколико се ради о лошим навикама, свакако да ће их и деца усвојити и поистоветити се са том лошом страном својих родитеља. Након тога ће родитељима бити жао, стално се "присећајући" неког времена када је "било боље".
С обзиром да ове редове читају и моји пријатељи, убацићу мало позитиве у закључку текста, јер још увек постоје добри људи и не смемо губити веру да ће свет кренути на боље, бар у оној мери у којој ми то искрено желимо. Без обзира на све околности које нам нови начин живота намеће, увек има простора да надограђујемо себе и наше моралне вредности, јер је то кључ који обезбеђује добре међуљудске односе и развија праве особине код сваког од нас.

Нема коментара:

Постави коментар