понедељак, 31. август 2020.

Позоришна представа Кнауфа у граду од којег су направили депонију



Велики заокрет немачке фирме која данас и не скрива да загађује животну средину, што чак и јавно открива у својој Студији о процени утицаја на животну средину, огледа се у томе да ће коначно уложити новац и омогућити Сурдуличанима да здравије живе. Иако убеђени да мештани Сурдулице сами себе трују, јер као највеће загађиваче виде индивидуална ложишта, спремни су да предузму све како би се Сурдуличани осећали као да су у својој кући. И то што "по мало" смрди сурдулички ваздух, руководство не види као нешто много страшно, чак овај народ сматрају кукавицама и цепидлакама, јер се и превише буне, а не знају да је у Београду много горе. Међутим, то је једна велика корпорација, а они су људи широкогруди и не воле када је људима лоше, па ће учинити све како би их Сурдуличани заволели и почели да гледају као своје комшије које, истине ради, мало и загађују.

Каменом димњаку који су Немци (која коинциденција, ова нација која је за себе говорила да је "уберменш" изгледа да обожава димњаке) изградили за време Другог светског рата, прети да му се одузме "титула" највишег објекта људском руком прављеног, на територији Сурдулице. Овај горостас који више од седамдесет и пет година

недеља, 30. август 2020.

Позив на јавну расправу у вези Студије о процени утицаја на животну средину пројекта реконструкције топлог дела линије за производњу импрегнисане камене вуне


Група мештана "Волим Сурдулицу" са истакнутим појединцима који се већ годинама залажу да Сурдуличанима буде боље, уложила је велики труд како би се наставила борба за измештање фирме "Knauf insulation" и с тим у вези надлежном министарству упутила примедбе на Студију о процени утицаја на животну средину коју је израдила поменута фирма. После разговора са директором Тихомиром Цивкароским, закључили смо да власник фирме "Knauf insulation" нема у плану да је дислоцира из Сурдулице иако руководство признаје да је погон у Белом Пољу загађивач (ово је господин Цивкароски неколико пута поновио у разговору са нашим представником).

Након два покушаја да се реализује јавна расправа, коначно је за 31. август 2020. године са почетком у

петак, 28. август 2020.

Општина Сурдулица показала интересовање за предлог пројекта пешачке (трим) стазе на Власинском језеру

Након покретања иницијативе за изградњу пешачке (трим) стазе на простору око Власинског језера, добили смо одговор од председнице општине Сурдулица, госпође Александре Поповић, која је у свом обраћању исказала позитивне реакције и спремност локалне самоуправе да саслушају предлог овог пројекта који смо у начелу разрадили озбиљно, водећи рачуна и о ситнијим појединостима у вези истог. Након представљања једне идеје, очекујемо одговор надлежних органа Општине у оквиру којег ћемо даље сагледавати може ли предлог ући у почетну реализацију, као и могућности додатне разраде. Желимо да нагласимо да је предлог пројекта примарно осмишљен у циљу развоја

понедељак, 24. август 2020.

24. август 1924. године - дан када је Сурдулицу посетио краљ, патријарх и читав државни врх


"...Све је почело од 40 "наполеона" који су нађени код жртве и били су први прилог за Спомен костурницу..." - биле су речи Љубе Алексића, директора сурдуличке Грађанске школе, као део говора који је одржао испред Спомен костурнице у присуству краља Александра Карађорђевића, краљице Марије, патријарха Димитрија и окупљеног народа.

Период непосредно након Првог светског рата био је турбулентан, а за обичан живаљ веома тежак. Многи су изгубили читаве породице. Очеви и синови се нису враћали кућама, јер су њихова тела остала у врлетима Проклетија, у дубинама Јонског мора, на бојним пољима или достојно сахрањена далеко од својих домова (један гроб српског војника пронађох на крајњем југоистоку Северне Македоније).

Жртава је било свуда, али чини се, највише страдалих на једном месту, нигде као у Сурдулици. Брзо се прочу та вест о страдању великог броја људи и варошица постаде

петак, 21. август 2020.

Још једна акција чишћења око Власинског језера у режији љубитеља природе


Портал "Волим Сурдулицу" у потпуности подржава сваку акцију коју покрећу људи у циљу очувања животне средине, посебно када је реч о Власинском језеру, јер смо ставили овај предео на врх листе приоритета. Након једног отказаног термина, због лошег времена, заказан је други термин у недељу, 23. августа 2020. године, у оквиру кога ће бити чишћен део око великог залива и острво Дуги дел. Акција почиње у 10,00 часова, а окупљање и полазак волонтера и чланова Удружења "Чувари Власине" заказано је за 09,30 часова са следећих пунктова: 1. Стена. 2. Хотелска плажа. 3. Улазна грађевина.

Наш портал је одлучио да покрене иницијативу убрзаног туристичког развоја и у наредним данима ћемо обрадовати све љубитеље нашег бисера природе у вези пројекта пешачке стазе који смо покренули према

уторак, 18. август 2020.

Дубрава - сурдуличка провалија смрти


Једно за другим отварају се теме о стратиштима на којима су убијани свети Сурдулички мученици и након Дубоке долине, дошло је време да заштитимо још један ратни меморијал. То место за аутора овог текста има посебан значај, с обзиром да је одрастао у непосредном окружењу, али без неке свести (као што је случај са већином Сурдуличана) да је ту побијено на стотине невиних жртава. Међутим, као неки Божији знак, али руку на срце и због тешке приступачности баш тог дела терена, никада као деца нисмо направили ни један једини корак по земљи која је натопљена крвљу. Реч је о Дубрави, локалитету добро описаном у свим делима који су обрађивали страдање Сурдуличких мученика, али и о топониму који се до данашњих дана задржао као ближа одредница места на јужном ободу данашње Сурдулице, на путу за Масурицу, након последњих кућа, а непосредно пре Санаторијума, код насипа (тада моста) који пресеца долину. Реч дубрава односи се на место обрасло дубовом (храстовом) шумом, на шумарак или гај. Занимљиво је да се ово место спомиње у два случаја. У првом, Дубрава је било место где је 24. августа 1924. године, приликом доласка краља Александра Карађорђевића, била распоређена мања војна

недеља, 16. август 2020.

Ослобођење Иногошта 1878. године - последњи дани вишевековног ропства


Животне прилике у Иногошту у другој половини 19. века нису се нимало поправиле, а народ је све више желео слободу улазећи у пети век турског ропства. Српски устанци који нису у потпуности уродили плодом с почетка 19. века, нису обесхрабрили локално становништво.

Србима је за време турске власти било забрањено окупљање, певање верских и народних песама, а нарочито су биле забрањене песме о Милошу Обилићу.[1] Срби су били принуђени да предузимају оштре мере против Турака, а неретко су их и убијали и бежали у друге крајеве, након чега су мењали и презимена, што им је олакшавало скривање трагова, али и отежало касније сазнавање правог порекла огромне већине. Разлог убијања Турака били су

Моби Дик поново "једри" након четири године "проведене у пристаништу"


Прва фотографија настала неколико тренутака након одвајања острва (фото: Милош Марковић, 15.08.2020. године)

Било је усидрено на самој плажи, газили су га, прљали, уништавали, али је коначно "поринуто" и сада може да се врати тамо где му је и место. Плутајуће острво, највеће на Власинском језеру, које чак има и своје име - Моби Дик, у вечерњим часовима 15. августа 2020. године запловило је од плаже према брани, пркосећи законима природе и четворогодишњем "ропству".



На плажи је остао насукан један мањи део острва, а Моби Дик је доспео до друге обале (фото: Биљана Пијевац, 16.08.2020. године)

Љубитељи овог вештачког језера, на којем је све остало природно, узбуђени су због ове вести коју је први пренео у слици и речима Милош Марковић. Не знамо колико ће "путовање" да траје и где ће острво да заврши, али се надамо да ћемо

субота, 15. август 2020.

Етничке групе које су боравиле на простору Иногошта (Сурдулице) до краја 19. века


Тешке историјске прилике које су се надвијале над Балканом, приморавале су становништво на сталне сеобе. Становништво подно Варденика и Чемерника та судбина није заобишла, па су принудни збегови били део свакодневнице тих напаћених људи. На њихова огњишта долазили су или присилно довођени неки други народи и племена, чиме се етничка структура стално мењала.

Као година досељавања Арнаута[1] у шире просторе Иногошта спомиње се 1665. година. Тада их Турци доводе у Масурицу и Јелашницу. Да ли је од устанка Срба 1572. године Османлијско царство предузимало мере у циљу преузимања превласти, не зна се. Поуздано се зна да су Турци, преко арнаутских племена почели да шире муслиманску веру десном обалом јужне Мораве и да је управо село Масурица било њихово упориште одакле

Први родови који су населили Сурдулицу након Ослобођења 1878. године: Мит о "старим Сурдуличанима"


Рекло би се да о нашој прошлости мало знамо или још боље, стварамо свест да је наше сазнање најтачније. Сретао сам људе који су убеђени да су баш њихови преци први "побили колац" у Сурдулици, дали јој име, развили је до нивоа метрополе, а онда су је дошљаци уназадили! Не бих да етикетирам никога, такви су ми подједнако одбојни као и сви други који своју Сурдулицу не воле. Као и у једном од претходних објава где закључисмо да је Власина својина свих људи који се нормално према њој опходе, тако је и Сурдулица неотуђиво власништво свих оних који се осећају Сурдуличанима у правом смислу те речи. О прошлости причамо, али и садашњост ће некада бити део сурдуличке историје, па се слободно може рећи да њени садашњи актери и јесу они прави Сурдуличани. Пре него што се вратимо у прошлост да дефинишемо оквире Сурдулице о којој говоримо. Врло једноставно, то су сва села која су у саставу данашње

петак, 14. август 2020.

Битка на Чемернику 1454. године и погибија војводе Николе Скобаљића

 


Сурдулички крај богат је историјским догађајима, који су временом заборављени или "премештени" на неку другу локацију. "Волим Сурдулицу" вас враћа у 15. век и оживљава херојске дане Николе Скобаљића, истакнутог војводе деспота Ђурађа Бранковића, о коме је народ испредао легенде. Војвода Скобаљић, у историји познат и као последњи владар Дубочице, супротстављао се Османлијама у више наврата, а последњи пут приликом продирања непријатељске војске под вођством

Власинско језеро, јул 2020. године (ВИДЕО)

У ишчекивању бољих дана за Власинско језеро, настављамо са промоцијом нашег бисера природе у земљи и иностранству.

четвртак, 13. август 2020.

Данас смо и званично упутили предлог за реализацију пројекта на Власини


Досадашњи рад и ангажовање људи окупљених око пројекта "Волим Сурдулицу" дао је значајне резултате у готово свим областима. Свака наша борба добро је испланирана од самог почетка, а своди се на испитивање јавног мњења, ослушкивање потреба мештана, упознавање са проблемима, а онда се креће у организовану реализацију решавања тих проблема. Свесни смо да не можемо увек баш свакоме да удовољимо, али се трудимо да оптимално, рационално и релативно сагледавамо све околности.
С обзиром да се у коментарисање наших текстова често укључују људи који нису упознати са нашим радом (али су сигурни да ту нема ничег доброг), разјаснићемо још једном - пројекат "Волим Сурдулицу" основала је групица људи окупљена око идеје да утиче на унапређивање и побољшање свих сфера живота (тамо где сматрају да може), а утицај спроводе тако што предузимају конкретне радње. Радње се огледају у слању дописа, захтева, предлога и других поднесака локалној самоуправи и државним институцијама са конкретним

уторак, 04. август 2020.

У ком смеру желимо да иде туризам на Власини?


Лепо време, па још викенд, па још КОВИД. Неких других година, први августовски викенд био је резервисан за писање медија о гужвама на граничним прелазима и смени туриста. Због тренутне ситуације у вези са вирусом који је паралисао свет, Власинско језеро било је на добитку! Или можда на губитку!
Када је почела туристичка сезона, сви су се понадали да ће Србија коначно видети корист од туризма, јер ће сви они којима је Грчка била неизоставни део летњег одмора, наћи замену у некој од домаћих туристичких дестинација. Без сумње, тако је и било. Међутим, како то одједном да нам се такав сценарио не допада? Сад смо револтирани најездом људи на Власинском језеру, као да је то грех да се у једном дану око језера нађе велики број људи, који превазилази број оних који посете неко друго место у Србији. Или је можда грех што неко раније

недеља, 02. август 2020.

На данашњи дан пре 448 година је на Власини подигнут први устанак у Србији против Османлија


Приближавајући се великом јубилеју, 4 и по века од Думеновог устанка (тако ћемо га назвати у овом почетном делу), све више сазнајемо о њему и за две године можемо очекивати да га, вољом народа и ентузијаста прославимо на месту где је и подигнут. Иако неки историчари овај устанак називају по Думену, вођи власинских рудара, а други пак по Војихни, сељаку који је поседовао тапије летњег пашњака који су се налазили у близини железног рудника, ја бих дао себи слободу и назвао га Власинским устанком. Као аутор овог текста, а и пређашњих текстова о овом устанку, први сам после Радмиле Тричковић указао на тачан датум овог устанка. Разлика је та што је Тричковићева у свом научном раду изражавала сумњу да се