четвртак, 12. новембар 2020.

Помињање жупе Иногоште у делима других аутора

 

Као што сам већ једном написао, много је дилема где се заправо налазило средиште некада значајне и велике жупе Иногоште. У току проучавања, анализе текстова, предања, историјских чињеница и других фактора, нисам могао а да не обратим нарочиту пажњу на рад Александра Трајковића- Иногоште- жупа у јужној Србији, у којем он средиште горе поменуте жупе смешта на локацији данашњег села Доње Романовце које се налази недалеко од Сурдулице. Наиме, он тврди да се град-тврђава Иногоште налазио на потесу Градиште код Доњег Романовца, на два километра јужно од данашње Сурдулице.[1] Он даље прецизније наводи да се ово место налази на 761 метру надморске висине[2], што одговара врху пропланка испод ког се налази Доње Романовце, а на којем се и данас налази правилно обликовано камење, које несумњиво доказује да је на овом месту некада постојало утврђење.

Бенедикт Курипешић, путописац, у свом делу „Путопис кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију 1530. године“ спомиње пролазак кроз Иногоште. Преноћио је у Сурдулици 27/28.09.1530. године, а затим наставио пут ка истоку. Овако је забележио тих неколико дана

у свом путопису: „У уторак, 27.09.(1530), кренусмо из Катуна према Врању, тврђави и вароши која лежи с леве стране. Затим пређосмо (Јужну) Мораву код Топлачког брда, па испод високог брда што је лежало на десној страни, мимо Кумаревске чуке, дођосмо у село Сурдулицу (Surdulitza) и ту преноћисмо. У среду, 28.09. кренусмо из села Сурдулице, преко врло високе, дуге и велике планине Чемерник (Czinernck), преко које смо путовали пуних 6 сати, сиђосмо у долину и дођосмо у село које је лежало на левој страни пута и звало се Стрезимировци и ту преноћисмо. У четвртак, 29.09., на дан Светог Михаила преданисмо цео дан у Стрезимировцу.“[3]

Стојан Новаковић (1842-1915) пише о Иногошту у октобру 1886. године, тврдећи да се оно налази северно од Врања, а такође пише о срезу виногошком- пољаничком.

Коста Протић (1831-1892) ађутант кнеза Михаила, касније и кнеза Милана, боравио је у околини Сурдулице. Стоји предање да му је један Арбанас из Масурице, наводно добар познавалац врањског Поморавља, рекао да Турци жупу зову Иногоште, а Срби Виногоште. У својим текстовима, ђенерал Протић наводи да Виногоште обухвата предео од Владичиног Хана до Облика и све док не почне Пољаница.

Милан Ђ. Милићевић (1831-1908) у свом делу ''С Дунава на Пчињу'' бележи: ''На северном блоку Преслапа (Виљеколо) извире вода која је после на гласу као Врла река. У старо време, веле, река се та звала Пешчаница и текла је кроз Виногошт у Мораву.'' Овим податком, Милићевић је стару жупу сместио на десну обалу Јужне Мораве, прецизније у току реке Пешчанице, данашње Врле. Милићевић јиш каже: ''Под Вардеником, у селу Доње Романовце, имају остаци од старог великог града. А испод тог града, прича се, да је била велика варош.''

Феликс Филип Емануел Каниц (1829-1904), аустроугарски путописац, археолог и етнолог, у својој другој књизи „Србија – земља и становништво“, која је издата 1909. године, дакле после његове смрти, наводи: „Од ушћа Лепенице води проходан планински пут кроз стару српску жупу Иногоште, преко благо нагнуте, 840 метара високе Трпезице, у западну брдовиту Пољаницу.“[4]

Јован Хаџи Васиљевић даје веома прецизно место старе жупе. Он смешта Виногош на левој обали реке Врле, на њеном изласку из клисуре, на местима Луг и Вињага. У Виногошу је, тврди, постојао манастир посвећен Светом Роману, на чијем је месту сада црква посвећена Светом Пантелејмону, завршена са градњом 09.08.1923. године. Ову жупу касније освајају Арбанаси и Сулејман-бег (син врањског Хусејин-паше). Изнад насеља се издиже Романовска главичица или Градиште (лево од Романовске реке) на којој је било саграђено утврђење. Остаци тог насеља, ископавали су се у плавном материјалу.

Боравећи на Власини око 1910. године Риста Т. Николић у књизи „Крајиште и Власина“ наводи: „На Власини је главни трг за продају воденичног камена. Обично по два камена преко Плане довлаче се на Власину. Највише их продају за време сабора о Светом Илији. На једноме сабору продају обично 30-40 „чивта“, само Пољанчани и Виногошани купе по некад 20 „чивта“. Важи као добар камен, тежак је и ситно меље.“ Аутор још наводи: „У западном делу ове области (шопске) слабо иду на саборе у блиска пчињско-моравска села. Мада ових к њима долазе у већој мери, чак и из Виногоша, у ком је правцу било исељавање из ових крајева.“[5]

[1] Александар Трајковић: Иногоште – жупа у јужној Србији, Сурдулица, стр. 13

[2] Александар Трајковић: Иногоште – жупа у јужној Србији, Сурдулица, стр. 44

[3] Бенедикт Курипешић: Путопис кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију 1530. године

[4] Феликс Каниц: Србија – земља и становништво, друга књига, стр. 265

[5] Риста Т. Николић: Крајиште и Власина, антропогеографска проучавања, стр. 232

Нема коментара:

Постави коментар