Отворена сезона смрдљивог ваздуха

Страница „Волим Сурдулицу“ бележи нагли скок пратилаца на друштвеним мрежама, а главни разлог јесте започињање занимљивог пројекта у оквиру којег објављујемо старе фотографије наше варошице. Људи радо отварају своје албуме и деле успомене са свима нама. Свакодневно сам у непосредној вези са мештанима који ми преносе да је ова идеја наишла на позитивне реакције, што потврђује и број „свиђања“ по објави.

Не бих волео да се забораве и друге теме које повремено обрађујем, а не волим да ћутим о проблемима који погађају нашу заједницу. То је врло често знало да засмета одређеним структурама, јер није згодно када се ставови косе, међутим још једном ћу нагласити - ову страницу нисам оформио да бих некоме повлађивао и „ишао низ длаку“. Жао ми је када се некоме не свиђају овде изречени ставови, али то је нешто на шта нико не може да утиче. Руку на срце, умео сам и да заћутим, али само да се не бих замерио мени драгим људима, али то никако не значи да су се моји ставови променили.

Сећате се да смо много говорили о загађењу ваздуха. Оно још увек постоји и нарочито се осећа у ово доба године и наставља током читавог лета. Свако ко живи у Сурдулици ових дана могао је бити сведок јаког, неподношљивог, готово загушљивог смрада. Време је погодовало штетним честицама које без престанка емитује предузеће Кнауф, да долепршају до насељеног дела Сурдулице и да се у облацима спуштају близу нивоа тла. У четвртак, 14. маја, док сам шетао са породицом у близини ОШ „Вук Караџић“, осетио се тај помешани смрад амонијака, фенола и осталих једињења која нас годинама трују. У петак се са периферије варошице могло и визуелно забележити оно што се осећа у ваздуху. Били смо у праву када смо челницима Кнауфа тврдили да се повећањем димњака неће чак ни ублажити загађење, јер је јасно да се дисперзија честица неће баш тако једноставно постићи.

Ово није никаква новина, обе стране су знале да козметичке промене неће бити на корист нас који сваки дан проводимо удишући сурдулички ваздух.

Много више погађа чињеница да се сурдулички интелектуалци не обазиру на науку и очигледни утицај. Ти сурдулички интелектуалци су поједини просветни радници Вукове школе који се чак поносе „наставном посетом немачкој фабрици“. Они би требало да науче децу да буду одговорни према животној средини, а не да их још и воде у фабрику која директно утиче на здравље сваког појединца у Сурдулици. Зашто се оглушују о науку и толико озбиљних стручњака који су годинама доказивали и упозоравали на штетност у раду ове стране компаније? Да ли је порука деци да се не осврћу на научне методе, а да се приклоне донацијама које повремено добијају? Сећате се поклона које прваци добијају? Тада се на страници школе појавила информација да их неко неосновано напада, иако су сами одговорни због тога што су допустили да им Кнауф буде донатор. Који родитељ је дао одобрење да му дете воде у наставну посету Кнауфу? Зашто не анкетирају децу са питањем ко је највећи загађивач у општини? Нека направе ликовни конкурс на тему загађења у Сурдулици и нека виде резултате.

Ово што се ради није педагошки и најмање се очекује од просветних радника. Деца још увек немају најбољу слику о екологији и вероватно им то толико није важна тема, што је и разумљиво, зато је ту школа да их научи, а не да говори да у Сурдулици не постоји загађење. Ако то неће школа, ево како ћемо, борићемо се на овај начин, јер овде живе људи којима смета смрад, који се не задовољавају поклонима, који нису поткупљиви, а нису ни склони епопејама и „политички" коректним говорима.

Нека знају да нико нема монопол на наше здравље и да школа нема имунитет када прави овакве грешке. Најпре нека размисле какву поруку дају деци, а потом и на какав ће пријем наићи њихова одлука, јер ово није Средњи век, а људи не живе у пећинама. На крају, школа је била у обавези да се као одговорна образовна институција ухвати у коштац са проблемом загађења, да се активно укључи у борбу и пружи расположиве капацитете, али то до сада није учинила.