Ћирилица се чува употребом - други ћирилички пасош у јужној Србији

У овој нашој лепој држави често можемо наићи на људе који се поносе својим националним идентитетом, који особито величају патриотизам, баве се културном делатношћу, поштују традиционалне вредности српског народа, проучавају српску историју. Међутим, мало је оних који се могу похвалити практичним очувањем ћириличког писма. Посебно је то реткост на југу Србије, јер су људи, окупирани свакодневним проблемима заборавили на своје матерње писмо и језик. Тако имамо случај да је

огроман број натписа на радњама исписан латиничким писмом. Да несрећа буде већа и школа, као темељ писмености, не улаже много напора да то исправи. Последњих година смо сведоци да држава покушава да уреди ову материју, међутим у пракси то изгледа много другачије, па долазимо у ситуацију да у својој држави морамо да захтевамо наше писмо, да се за њега боримо, као да се не подразумева његова употреба.

Ово је искусио један Сурдуличанин 2013. године, када је тражио, у складу са законима Републике Србије да му у пасошу име и презиме буде исписано ћириличким писмом. Пут је био тежак, али је ипак успео, чиме је постао трећи грађанин са таквим пасошем, а први у Пчињском округу. Мислио је да ће ове године бити лакше када је дошао у просторије полицијске станице како би поднео захтев за пасош свом детету, међутим систем се побринуо да још мало отежа ствари. Због увођења новог програма за израду пасоша, одговорни из врха МУП-а нису дали упутства како да службеници израђују овакве пасоше. Дакле, неко се својски труди да ћирилицу у Србији затре тако што ће осмислити нове системе који ће њену употребу отежати, па чак и онемогућити. Ипак, пошто се закон не "равна" према техничким могућностима, већ је то обрнути случај, упорни Сурдуличанин се изборио да име и презиме детета буду исписани на српском писму, чиме је на делу показао да је важно борити се за културне идентитете који нас као народ одликују. 

Сада је питање, да ли су намере некога ко ради у Министарству културе, а ко и сам не користи српско писмо, часне и искрене или је човек из провинције одговорнији за сутрашњи спас ћирилице?

С овим у вези, запитајте се колико смо одговорни према ономе што нам је остављено пре 1000 година. Смемо ли дозволити луксуз и опходити се према нашем писму као нечему неважном и пролазном? "Одрећи се ћирилице исто је као када бисмо отишли код зубара и захтевали да нам извади здраве зубе и угради протезу." Нестанак ћирилице биће цена коју ћемо платити због тога што је не користимо.

То један Сурдуличанин није хтео да дозволи, а то могу и многи други. Сада када постоји могућност да вам у пасошу име и презиме буде исписано ћирилицом, не дозволите да вас лажу да је то немогуће, да је за то потребно више времена и да је то бескорисно. Искористите добру вољу службеника који раде на пасошима и остварите своје право, али пре свега учините нешто корисно за друштвену заједницу.