Текст је објављен у књизи "Дарови Милосрдног анђела", аутора Мирјане Анђелковић Лукић, а осликава најтеже дане у новијој историји Сурдулице. Аутор блога, иако у то време млад, водио је своје белешке које су сведочанство свега што је успео тих 78 дана да види и проживи. Те белешке ће некада, када '99 буде далека прошлост, можда бити занимљиве и као скривено благо изазвати пажњу. Ко ће знати?
У наредним редовима прочитајте текст у којем очевидац догађаја описује трагичну судбину која је задесила једну породицу и још неколико људи тог 27. априла.
ЖИВОТ ЈАЧИ ОД БОМБИ
-посвећено житељима Сурдулице-
''Убијање цивила није била грeшкa, нeго плaн'' (Ово је изјава пилота војног авиона Ф-18, Aдолфо Луис Мaртин дe лa Осa кад је агресија на СРЈ престала [1])
Током 78 дана бомбардовања, кад је на наше просторе са својим отровним даровима слетео “милосрдни анђео”, у Србији су страдали многи градови и села, али што је најтужније
и многи њихови становници. По броју страдалих у односу на укупан број становника, највише је страдала живописна варошица на југоистоку Србије, мој завичајни град, Сурдулица, место са десетак хиљада становника. По броју жртава то је наша Герника. Авиони алијансе гађали су цивилне објекте, болницу за грудне болести “Санаторијум”, старачки дом у близини, зграде у којима су биле смештене избеглице из Хрватске, водовод који снабдева Сурдулицу и околину, Калифер, стамбене зграде, а све под изговором да се гађа војска и војни објекти. Војска је давно напустила касарне у Сурдулици, а то су званичници из НАТО-а знали. Прве бомбе на Сурдулицу су пале 30. марта после поноћи. У нападима авијације 5., 25. и 27. априла 1999. године, разорена је и оштећена четвртина стамбених објеката у граду.
У подруму породичне куће Милића, тражећи заклон од НАТО бомбардера, 27. априла у подне страдало је деветоро људи, од тога четворо деце. Поводом тог страшног злочина италијански дневник “Il Manifesto“ изашао је 29. априла 1999. године са потпуно белом насловном страном у знак протеста због масакра који су учинили НАТО злочинци у Сурдулици. На самом дну прве стране дневника написана је порука: ” Деца нас не гледају”. У ноћи између 30. и 31. маја 1999. године, НАТО авијација је гађала Специјалну болницу за плућне болести “Санаторијум”, павиљон у коме су биле смештене избеглице из Републике Хрватске и старачки дом. Погинуло је тринаесторо људи, петоро се воде као нестало, а рањено је тридесетпеторо људи. У бомбардовању Сурдулице у периоду од 30. марта до 31. маја 1999. године, на овај градић је пало 62 пројектила, а на шире подручје око 200 веома разорних пројектила, од којих је погинуло 33 цивила, од тога четворо деце, двоје малих Милића, петнаестогодишња Миљана и њен брат дванаестогодишњи Владимир, њихов комшија Миодраг Миловановић, седамнаест година, шеснаестогодишњи Миленко Малобабић и његов деветнаестогодишњи брат Раде. На ратишту на просторима Косова и Метохије убијена су четворица младих војних лица из Сурдулице. Угашене су две породице, Милићи и Малобабићи. Малобабићи, отац, мајка и двоје деце су били избеглице из Српске Крајине, који су потерани “олујом” нашли уточиште у овом градићу и ту су страдали. О сурдуличким страдалницима и трагедији овог градића, записао је потресно сведочанство песник из овог краја, Најдан Стојановић.
Сведочење јединог преживелог из подрума куће Војислава Милића у ул. Змај Јовиној у Сурдулици, бомбардованој 27. априла 1999. године, Петковић Стојанча из Сурдулице, Ул. Дринске дивизије бр.14, записано је у Белој књизи о злочинима НАТО, коју је приредило Министарство иностраних послова СР Југославије 1999. године, одакле у целини преносимо његово потресно сведочење о том дану. Сведочење је дато истражном судији у Врању, одмах после завршетка агресије.
“У уторак, дана 27 априла 1999. године у преподневним сатима Сурдулицу су надлетали НАТО авиони и био је дат знак ваздушне опасности, па смо се сви ми из комшилука склонили у подруму ове (Војислава Милића, прим. аутора) куће, па је било нас десеторо који смо се склонили у овај подрум. Ушли смо у подрум куће Милића негде око 11 сати, и били унутра и то: син Милић Војислава, Александар Милић, његова супруга Весна, потом супруга Војислава, Милић Стаменка и његови унучићи Миљана, Владица и Миљан, а такође ту је била и комшиница Рашић Станица а такође и ја. Негде око 11 часова дошло је до снажне експлозије од бачене бомбе из авиона, а на кућу Војислава. У моменту ове експлозије, власник куће Милић Војислав је био неким послом отишао ван своје куће на удаљеност од око стотинак метара. Тих дана био је дошао кући и мој син, који је био мобилисан па је тога дана требало да се врати у своју јединицу, али како аутобус није дошао, он се задржао кући до доласка наредног аутобуса, те су кући код мене остали мој син Петковић Стаменко, и супруга Петковић Косовка. У означено време око 11,10 часова, ја сам био близу куће Анђелковић Милорада, односно у самој кући и управо док сам био код њега, чуо сам прву детонацију, али не знам где је бачена бомба. Међутим, од ове детонације отворила су се врата на кући и поломила се стакла на прозорима куће. Милорад ми је скренуо пажњу да се не мичем, али сам ја ипак изашао на улицу, па када сам видео сина испред моје куће, рекао му да се склоне, те су они то учинили склонивши се испод плоче од гараже. Након овог сам чуо звук, јак звук авиона, па сам због тога потрчао у подрум куће Војислава Милића. Када сам ушао у његов први подрум, у његов други подрум су се већ била сместила лица која сам напред набројао. Када сам намеравао да уђем у други подрум, где су били ови ушли и када сам почео да улазим у тај подрум, поново се чула друга детонација на самој кући Војислава. Ова детонација, односно за првом чула се и друга детонација на кући Војислава, па ме је експлозија бацила на леву страну зида. Иако сам бачен ипак сам остао при свести и ставио сам руке на уста како ми прашина не би улазила у уста, јер се створио облак од дима и прашине. Кад сам се прибрао после друге експлозије, позвао сам ове из другог подрума, али ми се није нико одазивао, а ја нисам видео шта се је догодило, али сам видео да је плоча пала у том делу подрума. У међувремену је дотрчао Војислав и питао ме да ли сам жив, то сам му потврдио, а када ме је питао за његове који су били унутра рекао сам му да сам их позивао али да ми се нико није одазивао из подрума. Пре доласка Војислава чуо сам како падају блокови, а видео сам и плочу изнад себе како се спушта наниже и иде према мени, та плоча која је већ пала доле, прикљештила ми је десну ногу и потколеницу. Гледао сам како се и други крај плоче спушта према мени. Гвожђе је почело да се истеже, а потом је све стало. После Војислава на место догађаја дошао је мој син Петковић Стаменко, па ми је помогао и ослободио ме је. Наиме, мене су ослобађали читава два сата и тек негде око 13 часова сам извучен из подрума. Након овога дошле су спасилачке екипе.
Према томе, у овом гранатирању НАТО алијансе у потпуности је срушена кућа комшије Милић Војислава, до темеља. Ја сам у овој несрећи задобио повреде и то у виду повреде потколенице десне ноге на два места, повреду главе у виду посекотине са леве стране, те је рана обрађена у Дому здравља у Сурдулици. Осим тога не могу да исправим прсте на левој нози а такође осећам болове и у пределу кичме, па се о овим мојим повредама може изјаснити ортопед који ме је лечио.
Према томе, у овом гранатирању НАТО алијансе у потпуности је срушена кућа комшије Милић Војислава, до темеља. Ја сам у овој несрећи задобио повреде и то у виду повреде потколенице десне ноге на два места, повреду главе у виду посекотине са леве стране, те је рана обрађена у Дому здравља у Сурдулици. Осим тога не могу да исправим прсте на левој нози а такође осећам болове и у пределу кичме, па се о овим мојим повредама може изјаснити ортопед који ме је лечио.
Сви остали који су били у подруму, и то деветоро лица, сви су погинули, тек сам остао жив само ја, а од породице Милић Војислава остао је само он који стицајем околности није био у подруму са осталим члановима своје породице. Ја сам након задобијених повреда одмах доведен у Дом здравља у Сурдулици, а потом на ортопедско одељење Здравственог центра у Врању”.
НАТО се правдао да је морао да бомбардује Сурдулицу јер је у њој смештена значајна војна формација војске тадашње СР Југославије. Бомбардовали су празне касарне, знали су да се војска склонила, али циљ им је био да убију што више цивила. Цивили су били њихове “колатералне” штете.
Трагови крвавих стопа НАТО алијансе видљиви су још увек у селу Биновце у близини Сурдулице. У дворишту једног сељака, Трифуна Митића и данас постоји дубоко заривена у земљи разорна НАТО бомба која није експлодирала. Тражио је старина да неко дође да извади бомбу из његовог дворишта, али нико не долази јер је вађење бомбе скупо. “Од 29 маја 1999. године живим као у паклу. И ја и моје комшије. Тада је НАТО испалио две бомбе на наше село. Једна је експлодирала, а друга је ова око које ја помало “мајсторишем” сваког дана. Изем ти живот, ако нико не сме да прекорачи мој праг!” жалио се овај времешни човек. Његово “мајсторисање” је уствари копање око бомбе не би ли је некако откопао и позвао надлежне да је изнесу из његовог дворишта. А она и даље, ево већ петнаест година лежи у његовом дворишту и мирује, питање је докле. Плаши околне сељане и не дозвољава никоме да му уђе у двориште. Снимљен је чак и филм о њему, Трифуну бомбашу.
Време пролази, сазидале су се и поправиле разрушене куће у Сурдулици, али изгубљене животе, поготову дечје, нико не може да врати. Српска Герника сваког пролећа са пијететом и тугом сећа се својих жртава, чији животи нису морали да се на тако суров начин угасе.
[1] Spanish pilot says US ordered targeting of civilians in Yugoslavia
Мирјана Анђелковић Лукић
Из књиге „ „Дарови милосрдног анђела“ Еколошко разматрање рата НАТО-а против СР Југославије“, аутор Мирјана Анђелковић Лукић
Нема коментара:
Постави коментар