Моје ангажовање на одбрани важних историјских локалитета у Сурдулици

Велики број прочитаних књига, разних извештаја, записа, путописа, уз добро познавање историјских прилика на овим просторима, подстакло ме је да почнем да се бавим проучавањем важних локалитета на територији сурдуличке општине. Књижица у којој сам марљиво уписивао сваки детаљ и која мени представља ризницу сурдуличке историје, увек је са мном, па и сада када сам удаљен хиљадама километара од свог родног места. Иако сваки податак имам у електронској форми, писану реч више волим да прочитам, поготово када знам да је написана мојом руком. Повреди ме када појединци (стварно их има мало) потцене тај мој рад, али ми зато снагу дају људи који су уз мене и тако ми помажу да истраживања не буду узалудна.

Методологија мог рада и приступ истраживању веома су озбиљни и темеље се на научним основама. Тај методолошки приступ, који сам усвојио давних дана на студијама, помаже ми да поступно анализирам историју Сурдулице, а када је реч о историјским локалитетима, постоји још један мотив због којег ме нарочито привлачи да их проучавам. Чињеница да се мали број људи бавио њиховим истраживањима, иако подаци постоје, за мене значи прилика да оставим печат који ће будућим генерацијама бити од користи.

Због тога се наметнула и потреба, пре бих рекао обавеза, да историјске локалитете штитим, јер би у супротном моје истраживање било бесмислено.

ГРАДИШТЕ. Овај локалитет је за мене тотем, водиља, светилиште. Људи који познају ово место, свесни су

његовог значаја. Његов значај у Средњем веку био је огроман и то што се 565 година након рушења нико није сетио да озбиљно истражи и обнови ово место, превелики је губитак за овај простор и људе који су живели и живе овде. Моја ретроспектива тог места је виђење како је тврђава изгледала и када год погледам на коту 761, у глави конструишем етапе изградње тврђаве - од чишћења терена, преко нивелације етажа и слагања обрађеног камења, метар по метар, а на највишој тачки застава која се вијори изнад сурдуличке котлине. Градиште је можда најбоље описао један саборац: "За читаву обнову града-тврђаве, као визуелне атракције и не треба много. Можда неки кило или мегават струје на годишњем нивоу и холограмска пројекција у пуном сјају блеснула би над котлиницом приказујући сву велелепност и геолокацију тврђаве. Пројекат је можда у почетку несамоодржив, али временом, уз комплетну инфраструктуру и комуникативну мрежу шире пројекције, био би итекако профитабилан. Волео бих да ми неко покраде идеју и крене у реализацију."

ДУБОКА ДОЛИНА. Ако је Градиште свето место живих, Дубока долина је свето место мртвих. И то не било којих људи, већ светаца, Сурдуличких мученика. Пре сто година наметнули су нам терет да живимо у варошици која је била последње коначиште хиљадама људи, који су трпећи најсвирепије методе, одлазили на други свет. Међутим, осим терета, наметнута нам је и обавеза да стратишта на којима су сви ти невини скончавали, данас сачувамо и од њих створимо меморијале, достојне њиховог страдања. Историја можда и није случајно одабрала баш нас, да након сто година покажемо колико смо часни и понизни пред моштима светаца.

Већ сам рекао и поновићу, када год сам стајао у средишту долине, обузимала ме је језа и помисао да су на том месту страдалници узимали последњи удах овоземаљског ваздуха и уздизали се према небу.

Због тога нема компромиса када су у питању њихове жртве принесене џелатима. Не занима ме шта је било јуче, јер је јуче прошло. Живим у садашњости и знам да све што радим за Дубоку долину, радим по благослову Свевишњег. Судиће ми Он, када дође време за сусрет.

Са још неколико искрених људи, данима сам разговарао о Дубокој долини. Анализирали смо сваки њен метар, правили реконструкцију водећи рачуна о свим записима којих има на стотине. Гледао смо фотографије на којима др Архибалд Рајс стоји изнад хумки и питао се зашто су неке ствари одрађене на тај начин. Зашто "посао" није одрађен до краја, јер неспорно је да у долини има још скелета? Мештани у окружењу су их до скоро проналазили. Ту има много појединости о којима обични посматрачи и "коментатори" никада нису размишљали - зашто раздвајање лобања од удова, зашто привремена костурница, зашто немамо ни једну фотографију унутрашњости Спомен костурнице пре 1941. године? Има још много тога, као што је мистерија насипа за пругу за време Другог светког рата.

Остајем усредсређен на жртве, заштиту локалитета и меморијални комплекс. Сада ће то бити примарно у одбрани Дубоке долине.

ВОЈНИЧКА ГРОБЉА И МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ НА ВЛАСИНИ. Питам се, колико људи могу бити ограничени, када не виде лакоћу реализације истраживања војничких гробаља из 1913. и 1915. године на Власини? Имамо све предуслове да их коначно истражимо, означимо, обележимо и да заокружимо важну причу око њих, али се непрестано вртимо око свакодневних глупости које нам одузимају енергију. Посао који може бити завршен за 20 дана, неко покушава да минира тиме што ће пројекат "тапкати" у месту. Ако је надлежнима испод части, нека гласно то кажу и нека допусте правим људима да у кратком временском року реше цео случај, који је изузетно једноставан.

Што се масовних гробница тиче, имамо прилику да први после 100 година извадимо кости побијених, детаљно их истражимо и припремимо предлог за њихову канонизацију. Даћу лични допринос да се ова два локалитета што пре истраже и већ сада сам сигуран да ћу у том послу успети, заједничким радом са саборцима.

Коментари на ову тему су дозвољени и пожељни.