Порекло првих становника Иногошта и називи села

У средњем веку, приликом сеоба, народ је насељавао нова места, бирао је да она одговарају њиховим потребама и да су слична оним местима одакле су отишли. Народ је са собом доносио обичаје, традицију, веру, језик и тако чувао свој мали део историје. Често су досељеници, из потребе да им тако буде лакше или да да би их подсећало на бивше насеобине, давали слична имена селима, пределима, рекама, планинама, као у крају из ког су се одселили. То нам данас у многоме олакшава проучавање кретања становништва, јер често налазимо да два, понекад и више села имају исти назив, а међусобно су удаљена стотину километара. Тако данас знамо за варошицу Рашку у рашкој области, али и за насеље Рашка у Врању. Осим што постоји село Кијевац надомак Сурдулице, постоји и село Кијевци у општини Нови

Пазар. Новопазарска област Мухово се може повезати са бујановачким Муховцем, а такође и село Раковац које се осим у Прешеву може наћи и у Рашки и Новом Пазару. У ове две општине рашког округа постоје и села под именом Трнава, која се могу повезати са прешевским насељем Трнава. Босилеградска села Лисина и Паралово имају своје ''имењаке'' у Рашки односно Новом Пазару. Своје ''парњаке'' имају и врањска насеља Луково (село у општини Рашка), Суви Дол (насеље у К. Митровици, АП КиМ) и Дубница (Вучитрн, АП КиМ). Вучитрнски Куновик подсећа на Куново, село у општини Владичин Хан. У Косовској Митровици постоји село Влахиње, а исто то име је носило и једно иногоштанско село, данас Рђавица. Ово све наводи да су Рашка и Пчињска област у директној вези и да је давно дошло до миграције становништва из једног краја у други. Фамилија Радоичић из Битврђе, која сада живи у Сурдулици, је на ове просторе дошла из Новог Пазара.

Александар Трајковић објашњава да је Иногоште, с обзиром на период када се први пут појављује његово име у неким списима, добило назив по планини Гоштац, која се налази између Црне Горе и Херцеговине.[1] Ипак, овај несловенски (германски) назив, највише подсећа на стару словенску жупу Оногошт, која је обухватала Никшићко поље. Тврђава Оногошт се налази на локалитету данашње Моштанице, а упечатљиво је да надомак Врања постоји село са именом Моштаница.

Назив жупе Иногоште није једини који наличи средњовековној жупи надомак Никшића. Проф. М. Златановић наводи насеље Огош у Врањској Бањи чије име је у тесној спрези са некадашњим називом старе жупе на овим просторима.[2] Осим овог насеља, на Иногоште асоцирају врањска села Доњи и Горњи Вртогош, те село Огоште са Огошком реком који се налазе у сливу Криве реке, источно од Косовске Каменице, на територији АП Косово и Метохија у малој предеоној целини Холгоште.[3] Веза између жупа Оногошт и Иногоште свакако да постоји и несумњиво доказује да је у средњем веку било кретања становништва између њих.

            Приметно је да се код неких аутора жупа још појављује под именом Виногоште. Неки истичу да је то, у ствари српски облик, а да су Турци користили облик Иногоште. Стојан Новаковић је 1878. године приметио да је „на место старог облика Иногошта на час у речник администрације ушла Виногошта.“ Додавање слова В можемо објаснити тиме што Срби у овим крајевима имају обичај да у говору мењају називе места уколико почињу самогласником, додајући испред сугласник, нпр. Европа = Јевропа.

            Не може, а да се не спомене још једно место које својим називом подсећа на српску средњовековну жупу. Ради се о бугарском селу Злогош. Оно се први пут појављује у турским пописима из 1570. године као Злогуште, што је веома слично са Иногоштем. Убрзо се појављује облик Излогош, а у 17. веку Злогош, што поново подсећа на Иногош (Виногош). Ово је добар показатељ како су се имена на исти начин мењала и добијала друге облике. У Босни постоји место Вогошћа које може имати сличности са Иногоштем.

            Локалитети у атару села Романовце занимљиви су за истраживање и наводе на закључак да је баш овај део Иногошта могао бити и његово средиште и својеврсна тврђава. Назив села могао би да потиче од манастира светог Романа који се налазио некада у њему, мада га Александар Трајковић у свом делу повезује са аромунским (влашким) сточарима који су наводно основали села Горње и  Доње Романовце. Аромуни су иначе народ који је настањивао Дакију у Румунији, али који је временом мигрирао. На њих подсећају и називи села у Иногошту влашког порекла – Корбевац, Сурдулица, Тумба[4], Џепа, Мачкатица, затим лична имена – Радул, Данчул, Ранчул..., као и понека влашка реч као што је „оратити“ (лат. oratore – разговарати).[5] На Влахе такође подсећа и Влашки дол, област изнад села Житорађе.

            Планина Варденик свој назив вероватно дугује речи „вардање“, које у преводу значи тумарање, чување. Логичан је овај назив ако знамо да су на овој планини биле распоређене страже које су чувале путне правце.

Осим што о народу са ових простора можемо знати из историјских чињеница о кретању, као и по називима места, доста тога можемо сазнати и из предања. Занимљиво је једно које препричавају старији мештани, а које говори о Џидовцима (Џиведанцима), који су наводно некада овде живели. Ради се о веома јаким и крупним људима. На њих подсећају и називи неких места као што су џиданско гробље у селу Богошеву, џидовско гробиште у селу Белановцу и потес Џидани у селу Бачвишту. Старији људи у Кривој Феји, Новом Селу и Горњој Ржани наводили су како су раније наводно наилазили на њихове гробове који су били дугачки и по 2,5 метра.[6]

---

[1] Александар Трајковић: Иногоште – жупа у јужној Србији, Сурдулица, стр. 8

[2] Момчило Златановић: саопштење дато Врањским новинама – Где је било старо Иногоште?, 17.01.1986. год.

[3] Александар Трајковић: Иногоште – жупа у јужној Србији, Сурдулица, стр. 47

[4] Тумба је старо село које се налазило на простору Лескове баре и Дањиног села.

[5] Александар Трајковић: Иногоште – жупа у јужној Србији, Сурдулица, стр. 97 

[6] Александар Трајковић: Иногоште – жупа у јужној Србији, Сурдулица, стр. 74