Локалитети у Иногошту из доба Римског царства

 

Старих локалитета, на којима су биле смештене тврђаве, осматрачнице, некада и читава насеља, на територији Сурдулице, данас готово и да не постоје. Основни разлог је тај што су Иногоштем пролазиле хорде, освајачи, непријатељи, племена и сви они су за циљ имали да ослабе у неким случајевима неутралишу домаће становништво и разбију заједницу и све што се на овим просторима вековима стварало. Несумњиво је да је на територији Сурдулице било значајних грађевина из доба Римског царства, међутим, само је један мали број њих остао да подсећа на та времена и скромно подстакне сваког посматрача да се о томе заинтересује. Те грађевине су углавном биле подизане на видиковцима, погодним местима за осматрање и сада можемо само замишљати величанствен призор које су пружале посматрајући их из, на пример, центра сурдуличке котлине. Ранији истраживачи су у њиховим близинама проналазили остатке

старе опеке и грађевинског материјала, који могу да се вежу за период када је овај део Балкана био под римском управом. Осим што су била на већим узвишењима изнад саме котлине, утврђења су морала обезбедити да се становништво може повући и у више крајеве, јер некада сама утврђења нису била довољна да заштите људство. Утврђења су морала имати и добар поглед на важне путне правце којима су се кретали каравани.

Прво такво утврђење, са кога се пружа одличан поглед на сурдуличку котлину, налазило се на локалитету изнад данашњег села Доње Романовце. Ово место неки сматрају и средиштем Средњовековне жупе Иногоште. Сам назив локалитета Градиште указује на то да је овде некада био град - утврђење. Са надморске висине од 761 метра, пружао се широк поглед од изласка реке Врле из клисуре на североистоку до југозападних обронака Варденика и путног правца који је водио преко Јелашнице до Врања. Погледом из сурдуличке котлине јасно се види да су западни обронци овог виса били голи, а да је скорије посађена четинарска шума. На самом врху налазе се остаци неке грађевине. Много обрађеног камења, које је по свему судећи формирало зидине те тврђаве, у великом броју је расуто по самом вису, а испод земље се могу видети слојеви камења, који још увек „чекају“ да буду пронађени, извађени и који ће можда једнога дана „испричати“ своју причу о овом старом локалитету. Каниц говори како је на овом месту нашао дуге зидове неког насеља, чије постојање у римско време потврђују античке кровне опеке и друге техничке карактеристике.[1]

Југоисточно од Градишта, идући вододелницом, наилази се на следећу терасу, чији се омањи плато налази на 1010 м.нв., а затим вододелница води до врха који се налази на 1230 м.нв. Између тог врха и тригонометријске тачке 1103 м.нв која се налази 800 метара западно од њега, на којој се данас налази телевизијски предајник, налазе се остаци римског кастела правоугаоног облика са фронтовима 120 метара дугим и 40 метара широким.[2] Каниц наводи да се кастел налази на 1126 м.нв. што одговара раније описаном месту.

Једна од тврђава која се може повезати са римским кастелима налазила се источно од Сурдулице. Ради се о узвишењу на 1231 м. нв. у селу Битврђа, које се налази између Глоцке и Градске реке, а усред природних стеновитих предела.[3] Ипак, у својим путописима Каниц наводи да је кастел заправо смештен на високој чуки на 1419 м.нв. који се наслањао својим јаким зидовима на стеновити бедем, што је потпуно друга чука у односу на ону коју описује Александар Трајковић. Ваздушно растојање између ове две чуке износи 1,6 км, али је сигурно да су оба места погодна за градњу једног оваквог кастела.[4] Каниц је овај кастел спазио са ушћа Градске реке у Врлу, на којем су постојали остаци неког малог утврђења. Данас се на том месту налази хидроелектрана „Врла 1“. Не зна се одакле је дошао до интересантне информације која каже да је овај кастел био повезан са оним претходним изнад Доњег Романовца, подземним тунелом.

Још једна тврђава која се може сврстати у кастел из римског периода налази се јужно од Сурдулице, изнад села Масурица, на 1361 метру надморске висине, звани Костиљњак. Тврђава би се могла налазити у ширем делу овог врха, јер одатле до врха Градиште (1297 м.нв) налази се плато, погодан за изградњу неког објекта са којег се пружа добар поглед на Масуричку котлину, а нарочито на пут Сурдулица - Врање преко Грамађа, Врбова и Корбевца, што је, највероватније била намена објекта на овој локацији. Каниц наводи тачно место овог кастела на 1305 м.нв., а то је управо тај плато. Налази се тачно 500 метара западно од Костиљњака.

О старом кастелу пише и Феликс Каниц: „Вис Леменџе носи као круну живописне зидове окружене старим каменим крстовима; била је то 18 корака дуга градња с нартексом, чији су 3,8 метра висок полуобличасти свод Арнаути разорили експлозивом. Међу брижљиво обрађеним квадерима туфа и пешчара виде се и многе античке опеке, вероватно с неке осматрачнице која је ту постојала или са кастела на другој обали, на Стражи, подигнутог ради заштите пута од ушћа Врле ка Власини.“[5]

Поглед на сурдуличку котлину са Страже

Још један антички кастел налазио се, по наводима Феликса Каница, у близини Сурдулице. Брда од овог виса (Виљеколо 1604 м.нв) ка југозападном Просенику (1765 м.нв – стварна висина 1725 м.нв) чине вододелницу између Масурице и Струме, римског Стримона, где на извору Виљоколштице, већ на бугарској територији, зидови античких кастела стоје као круна на стеновитом вису између Доње и Горње Ржане.[6] Гледајући топографску карту, за тачну локацију овог кастела могли бисмо пре рећи да је то околина врха Вршник (1671 м.нв).

Поглед на сурдуличку котлину са Црешње

Поглед на сурдуличку котлину са северне косине Градишта (сувојничког)

Поглед на долину Јужне Мораве и врањску котлину са Костиљњака

---

[1] Феликс Каниц: Србија – земља и становништво, друга књига, стр. 269

[2] Александар Трајковић: Иногоште – жупа у јужној Србији, Сурдулица, стр. 52

[3] Александар Трајковић: Иногоште – жупа у јужној Србији, Сурдулица, стр. 52

[4] Феликс Каниц: Србија – земља и становништво, друга књига, стр. 269

[5] Феликс Каниц: Србија – земља и становништво, друга књига, стр. 268

[6] Феликс Каниц: Србија – земља и становништво, друга књига, стр. 270