Посвећено сурдуличким мученицима

Из Сурдулице је у свет отишло много људи који су својим примерима, делима и радом представили и варошицу из које су потекли. Захваљујући тим људима, свет може чути за Сурдулицу и упознати се са делићем њене историје, културе и њеним настанком. Међутим, сто година уназад Сурдулица је, на жалост, постала симбол страдања недужних људи и синоним за Голготу на Балкану. Све је почело пре једног века, када су окупатори у Првом светском рату одабрали Сурдулицу да буде место у којем ће на хиљаде људи у тешким мукама окончати своје животе. Бугарски фашисти су се потрудили да мртвима не дају мира, те су на све могуће начине покушавали да избришу трагове страдања из Великог рата, али и да почине још већа зверства над недужним становништвом Пчињског округа и других делова Србије. На послетку, крајем претходног века, још једном је Сурдулица постала место злочина, а непријатељ је потврдио оправдани назив "сурдуличких мученика", невиних људи који су изгубили своје животе, од ништа мање свирепијег нападача.

После свих година страдања, дошло је и време да обновимо сећања на сурдуличке мученике и ваљано им се одужимо због свега што су претрпели, остављајући својим потомцима завет да не поклекну пред било којом силом.

Најбољи материјал за упознавање са страдањима Срба у Сурдулици, свакако је дело Дубока долина Александра Трајковића. Сматрам да би ово дело које сведочи о монструозним злочинима, морао да прочита сваки Сурдуличанин, али и сваки Србин. С обзиром да смо склони заборављању, подсетимо се шта се све дешавало за време и након Великог рата.

Сурдулица је неочекивано постала највеће стратиште Срба у Првом светском рату и годинама након рата није успевала да се опорави од онога што се дешавало у њој. Забележено је да су убијања почела 25. новембра 1915. године и да су трајала до средине априла 1916. године. Затим је почетком 1918. године настављено са злочинима који су трајали све до краја јуна исте године. Убијани су Срби из околних места и градова, али и сами Сурдуличани. Преживели су пак сведочили о бруталностима бугарских злочинаца, које су исти некада сакривали, а некада се и сами хвалили неделима. Призор који се у Сурдулици могао видети за време бугарске окупације био је стравичан. На многим местима вирила су полу-покопана тела пострадалих цивила. Било је ту жртава свих старосних доба. И стараца, и жена и деце. Места на којима су жртве скончавале живот и уједно закопаване била су Дубока долина (суводолина која пресеца улицу Сурдуличких мученика код кућа Таланџиних), Калифер (читав потес југоисточно од Сурдулице), Дубрава (на путу од Болнице према Санаторијуму), Занкова ливада (раскрсница улица Томе Ивановића и Југословенске), Влашки Дол, Радичева њива (помиње се и као Радићева бара, а налази се изнад улице Томе Ивановић), Стојкова корија (код основне школе Вук Караџић), Љута крушка (код некадашњег ресторана на видиковцу изнад Сурдулице, према Кијевцу), Тршина ливада (у Ћурковици, десно од пута према Власини), Чифлак (десна обала Романовске реке испод Старог сурдуличког гробља) и многа друга знана, али и незнана места. О овим местима су посведочили Цигани, савременици сурдуличких мученика, који су под присилом учествовали у затрпавању лешева, али понекад и измучених, али живих људи. Цигани носе велику заслугу јер су након рата указали и показали готово све јаме у којима су закопавани лешеви. На тај начин и ми данас можемо преносити страшну судбину која је задесила мученике у малој варошици на југу Србије.

Никада се тачан број убијених није утврдио, иако цифра варира између 3000 и 30000 настрадалих људи. Ископавање лешева и костију на локалитетима злочина, која је вршила Међународна комисија у чијем саставу су били експерти попут др Арчибалда Рајса и Вилијама Драјтона нису омогућили прецизну слику о размерама злочина, јер су многе гробнице остале оскрнављене или нису пронађене.

Када су посмртни остаци након рата ископани, јавила се потреба да се изгради својеврсни споменик, који ће сведочити о страдању сурдуличких мученика и дати им почаст. За место изградње Спомен-костурнице одабран је плато испред Цркве Светог Георгија, на којем је требало да се налази Грађанска школа за децу од првог до четвртог разреда, а поред ње и Костурница у оквиру које би била и Капела. На реализацији идеје учествовао је свештеник Сребрн Благојевић и Одбор за прикупљање добровољног прилога за изградњу Спомен-костурнице, који је основан 1919. године у Сурдулици. Председник одбора био је учитељ Мило Лекић, а Одбор је бројао 26 чланова. Након његове смрти 1920. године на чело Одбора долазе Стојан Ђорђевић - књижар, као и Милан Нешковић - службеник. У редакцији Одбора, 1921. године излази Правилник Друштва за подизање споменика мучки убијеним Србима и почиње се сакупљање прилога за Спомен-костурницу. Краљ Александар и Пошта Краљевине СХС исте године издају и таксену марку у вредности од 1 динара на којој је стајало "За подизање Спомен-костурнице у Сурдулици". 

Александар Трајковић наводи да је камен темељац положен 28. јуна 1922. године. На отварању су присуствовали др Иван Рибар, председник Народне скупштине Краљевине СХС, као и Љуба Давидовић, бивши председник Владе у присуству народних посланика и грађана Сурдулице.

Кости које су сакупљане, смештане су у привременој Костурници изнад стрељачког дома, у данашњој Циган-маали.

Капелу Спомен-костурнице пројектовао је архитекта Влахо Буковац и Петар Поповић, начелник Министарства грађевине. Била је изграђена од камена и мермера, у подножју је била крипта у којој је било смештено 10 сандука са костима жртава. Посебно место на зиду заузимала је лобања прободена бајонетом, којег злочинац није успео да извади након пробијања главе жртве, па је иста тако и закопана. Изградња Спомен-костурнице коштала је 2 милиона динара, од чега је држава донирала 800 хиљада, Краљ 100 хиљада, а остало је сакупљено из добровољних прилога народа. На спомен-плочи је било уклесано 101 име. То су била имена само оних жртава које су биле идентификоване.

Спомен-костурница завршена је 1924. године, након чега је и отворена у присуству званичника 24. августа 1924. године. О овој свечаности писао је и најпознатији дневни лист тог времена, Политика у својим издањима на насловној страни 23.,  24. и 25. августа. 

Први су тог дана у Сурдулицу дошли патријарх Димитрије и епископ Варнава. Интересантан је податак да је то први и једини пут да врховни поглавар Српске православне цркве посети Сурдулицу. Они су дошли у 07,00 часова у пратњи министра Војске и морнарице, господина Хаџића и министра пољопривреде, господина Куловеца. У цркви их је дочекао свештеник Сребрн Благојевић, који је након рата предводио скупљање посмртних остатака жртава, након чега је одржана Литургија.

Краљ Александар Карађорђевић је са краљицом Маријом и осталим достојанственицима на територију општине Сурдулица дошао у 09,50ч што је означио први плотун испаљен у Дубрави.  Затим је, до доласка Краља на мост преко Врле (код данашње зграде Суда), испаљен на сваки минут по један метак - укупно 31 метак. Краљ са делегацијом долази на мост у 10,21ч где га дочекује Јаков Ивановић, тадашњи председник општине Сурдулица. Прелазе реку Врлу и у 10,22ч пролазе испод славолука који је био направљен од зелених грана, тробојки и црних застава и на коме је златним словима исписано: "Врла Река, Дубрава, Стојкова шума, Дубока долина, Радићева бара, Калифер, Влашки Дол". Славолук је био постављен недалеко од центра града, а на чувеној фотографије направљеној тог дана може се уочити важност ове посете Краља Сурдулици.

Након поздрављања народа који се у великој мери окупио да га поздрави, Краљ је кренуо према Цркви и Спомен-костурници. Најпре је ушао у Цркву Светог Георгија, али нема много података колико се дуго задржао. Несумњиво га је тамо дочекао патријарх српски Димитрије са црквеним великодостојницима. Из Цркве иде према Грађанској школи и Спомен-костурници, где га је чекао натпис: "Добро нам дошао наш мили Краљу, осветитељу гробова светих". Директор Грађанске школе, Љуба Алексић, одржао је говор у којем је, између осталог рекао: "...Све је почело од 40 "наполеона", који су нађени код жртве и били су први прилог за Спомен костурницу...".

Патријарх Димитрије је затим отпочео опело, док је 10 сандука са костима преношено из привремене костурнице у новоизграђену. Том приликом краљица Марија је плакала, као и многобројни окупљени народ.

По завршетку опела, говор је одржао и Краљ Александар: "Деца која се буду учила у овој школи имаће се чему научити. Нема школе широм наше земље која ће дати нараштајима, који кроз њу прођу, снажнију поруку љубави према народу. Поворке наших младића биће и духом и телом снажне да прихвате дело својих старијих и да очувају скупо стечену слободу... Јер закон је над свима и обавезан је за све...!" Након Краљевог говора, он и Краљица су положили венац од сребрног ловоровог лишћа на коме је стајало: "Нашим мученицима - Александар  и Марија".

На крају, говор је одржао и господин Сотир Радојичић: "...Колико је страшна сурдуличка Голгота говори изјава господина Драјтона приликом ископавања жртава - Био бих најсрећнији да што пре напустим овај хаос".

Након опела и говора, одржан је и ручак у школи на коме су присуствовали Краљица и Краљ, а након тога се упутили у болницу за плућне болеснике, која је тог дана свечано отворена.

Од 1924. године до 22. априла 1941. године, сваке године је за Видовдан одржавано опело у Спомен-костурници, као спомен на жртве. Међутим, након априлског рата и окупације Србије, упали су окупаторски војници и 1943. године демолирали Спомен-костурницу. Они су наредили ђацима Грађанске школе да у периоду од 03. до 17. фебруара 1943. године скину циглу по циглу и сруше Спомен-костурницу.

Иако су кости разбацане свуда наоколо, локално становништво је успело да ноћу пребацује посмртне остатке мученика и да их сахрањује на гробљу поред цркве Светог Пантелејмона, сакривајући их даље од скрнављења.

После Другог светског рата, па све до 1989. године, није постојала иницијатива да се обнови ово спомен-обележје. Године 1989. у Патријаршији у Београду је пронађен пројекат и формиран Одбор за обнову Спомен-костурнице. Међутим, обнову Костурнице успориле су друштвене прилике у држави деведесетих година прошлог века. Тек 2004. године у Сурдулици је формирано удружење "Стара Сурдулица" на челу са професором Томом Радојичићем, које је уз помоћ донатора и Министарства за рад и социјалну политику обновило у оригиналном изгледу Спомен-костурницу. Године 2010. формиран је и Одбор за пренос моштију сурдуличких мученика побијених у Првом светком рату од стране бугарског окупатора. Свечани чин пребацивања моштију десио се 29. маја 2010. године.

За време уређења гробних места, запослени на Старом сурдуличком гробљу пронашли су велики број костију, што је указивало да би могло да се ради о посмртним остацима сурдуличких мученика. То место је детаљно испитано, све кости су ексхумиране и направљено је спомен-обележје. Оно се данас налази на месту на којем су пронађене покопане кости, јужно од цркве Светог Пантелејмона, на Старом сурдуличком гробљу, а на споменику пише: "СУРДУЛИЧКИ МУЧЕНИЦИ 1914-1918":

Извори: Епархија врањска, Дубока Долина - Александар Трајковић.