Загађење - ко нас трује?

По старој формули: људи који нешто знају немају механизме да реше, а људи који су саставни део механизма, не знају ништа. Претходних дана у жижи јавности је загађење. Одједном су сви забринути, а медији се утркују ко ће поставити
фотографију са што више димњака и дима. Међутим, изгледа да се загађивачи скривају на неким другим местима. Најлакше је окривити аутомобил и возача који притискајући гас "лансира" ПМ честице у 200! Али како то да су возила проблем само у Ваљеву, Ужицу, Косјерићу, Бору и Панчеву?

Када би се институције укључиле без налога врха државе, овај проблем данас не би био актуелан. Парадокс је што овакво разводњавање проблема доводи до обесмишљавања организација и њихових иницијатива да се одређени загађивачи процесуирају. Из ове гужве ће се борски Зиђин, сурдулички Кнауф, панчевачка Петрохемија, Азотара и Рафинерија и још многи други неопажено извући. Они данас трљају руке, јер им је дат алиби да наставе да послују "у складу" са законима.

Готово да нико није приметио реченицу министра Горана Тривана, у читавој овој ујдурми, да је инспекција најгори део његовог министарства. Шта значи када је неки орган најгори, а главни је у ланцу решавања крупних проблема? Било би добро када би нам министар рекао због чега су инспектори најгори. Овај придев у суперлативу повезујем са нерадом и нестручношћу.

Ипак, да ли тако мисли и Заштитник грађана који изјављује да је од 2600 предмета у вези загађења решено само 2?! И ова институција је из свог угла пробала да објасни проблематику загађења, али је неубедљиво то учинила, јер имамо ситуацију где се у поступку против загађивача доставе сви важни и непобитни докази, а Омбудсман одговори да је министарство урадило свој део посла.

Док се сваки појединац не освести и коначно почне да ради у интересу својих сународника, добијаћемо одговоре да су нам аутомобили и шпорети главни кривци, а за то време ће озбиљни загађивачи нарушавати наше здравље без законских последица.