Примедба на урбанистички пројекат

Због упознавања јавности са примедбом коју је "Волим Сурдулицу" поднео као оспоравање урбанистичког пројекта на к.п. 58, овде у целости објављујемо садржај примедбе:

"Циљ јавне презентације урбанистичког пројекта за потребе урбанистичко-архитектонске разраде локације пословно-услужног садржаја на к.п. бр. 58 к.о. Сурдулица, је да се пројекат "провуче" кроз општинску процедуру, подносилац захтева неопажено добије сагласност за реализацију пројекта на месту на коме, уверен сам, не би смело ни помишљати било какву измену терена. Предметна катастарска парцела (58), граничи се са западне стране са к.п. број 59, позната под називом "Дубока долина" на којој је вршена егзекуција и мучење људи који су 2017. године уврштени у ред светаца, одлуком СПЦ. Према подацима Завода за заштиту споменика културе Ниш, "Дубока долина", али и њено окружење, рачунајући и део спорне к.п. 58, представља ратни меморијал - место страдања и под посебном је заштитом државе. Место страдања јесте место и шира просторна целина на којој су вршене егзекуције, злостављања заточених у затворима и заробљеништву, са или без похрањених хуманих остатака, гробница или гробова. Заштита ратних меморијала, у смислу овог закона, подразумева спречавање пропадања и оштећења и одржавање у достојанственом и препознатљивом стању, као и спречавање неовлашћене измене, дораде, измештања, замене или уклањања ратног меморијала или његовог дела. У извештају кога је сачинио тим за есхумацију посмртних остатака, на челу са др Рудолф Архибалд Рајсом, Дубока долина и њено окружење наводи се као место проналажења људских остатака, покопаних у периоду од 25.11.1915. до средине априла 1916. године, а затим од јануара 1918. до краја јуна 1918. године. Године 1921. у Београду су објављене две књижевне грађе коју је приредио Сретен Динић школски надзорник под заједничким насловом Бугарска зверства у Врањском округу. Обе су преведене на чешки језик. Књиге доносе различите врсте драгоцених докумената поред осталог и о Сурдулици, при чему се нарочито истиче, како се каже, ''чувена Дубока Долина - долина плача, главна кланица врањског округа у којој су мученички испустили душу многи невини Срби довођени са свију страна. У првој књизи донете су 32 фотографије жртава међу њима већи број свештеника, са ширим подацима о личностима и начину и месту њиховог уморства. У другој књизи донете су такође 33 фотографије жртава са ширим подацима из њиховог живота и начину убиства као и доста других података који осветљавају размере бугарских злочина. Књига доноси и један део напред поменутог извештаја Архибалда Рајса о Сурдулици као и велики списак лица из Врањског округа које су Бугари убили за време Топличког устанка 1917. године.

Да бисте боље, квалитетније и детаљније донели одлуку о даљим поступањима у вези радова на предметној локацији, цитираћу делове извештаја др Архибалда Рајса, документ број 32, који је поднет Међусавезничкој комисији за испитивање кршења Хашке конвенције и општег међународног права од стране Бугара у окупираној Србији од 1915. до 1918. године, који непобитно потврђују да је катастарска парцела 58, поред К.П. 59, била место егзекуција и мучења Срба у Првом светском рату:

- 7. децембра 1915. године дотерано је из правца Лесковца 140 људи, које су стрељали у Дубокој долини. Убијали су их у групама по 10, убодима бајонета. Натерали су Цигане из града да их сахране. Како су неке од жртава остале несахрањене, њихове лешеве су пси растргли. Поред Дубоке долине поставили су сталну стражу која је бранила прилаз. Почетком јануара побили су 12 људи из Врања, а одмах затим још шесторицу. У току месеца јануара дотеривали су у групама отприлике од по 300 људи из Прокупља, Куршумлије, Лебана, Приштине, Лесковца, Ниша итд. Некад је било мање њих, али никад мање од 120 људи.

- Христифор Цветановић, 30 година, из Лесковца сведочи: "Са 80 људи дотеран сам 6. децембра 1915. године у Сурдулицу. Целим путем нису нам давали храну и тукли су нас без престанка. У Сурдулици су нас отерали у неку јаругу покрај друма (то је Дубока Долина). Свезали су нас, па су војници почели да нас боду бајонетима. Задобио сам два убода, али сам успео да се некако одрешим и да се спасим. Видео сам многе од мојих другова мртве, испружене на земљи."

- У пратњи артиљеријског поручника Жарка Поповића, из штаба артиљерије моравске дивизије, заједно са мојим сведоцима из Сурдулице као и неколико Цигана из овог краја отишао сам до Дубоке Долине. То је јаруга, не много дубока, али прилично дугачка, кроз коју тече поточић приликом јаких киша. По целој површини наишао сам на хумке прекривене растињем, па су безмало сакривене на тај начин. Међутим довољно је растргнути лишће и забости ашов да би се открило какве су природе ове хумке. Наредио сам Циганима да откопају једну од њих. Пошто смо извадили кости од најмање пет лешева од којих је један био од лешева свештеника, судећи по остацима одежде, а потом су се на светлост дана појавили остаци сељачког одела. Установио сам да се у тој јами налази још мноштво костију од других лешева. Такође сам запазио слој шљунка поврх гроба, а на већем броју камичака било је још увек трагова од крви, као да су џелати каменом гађали своје жртве у јами. Цигани су ми изјавили да су неки камењем гађали своје жртве у јами. Цигани су ми затим изјавили да су неке од жртава приликом закопавања још давале знаке живота, али и такве су бацали у јаму и убијали их камењем. Свим становницима Сурдулице и околине био је строго забрањен прилаз Дубокој Долини. Код прилаза јарузи даноноћно је била бугарска стража са бајонетима на пушкама.

-Ја бих хтео такође да вас обавестим о једном посебном случају, за који сам чуо у Лесковцу, а потврђују га догађаји у Власотинцу и овде. Наиме, убијен је милионер Благоје Илић-Мумџиски, власник фабрика у Врањској Бањи, Лесковцу и Власотинцу, чија је родбина у Карлову, од којих је неки чак и мајор бугарске војске. Илић је био врло богат, а није се бавио политиком. Увек је имао код себе од 100 до 120.000 лева, поред сата, прстења, табакере и других вредних предмета. Све то му је опљачкано у Дубокој Долини код Сурдулице, о чему се овде у народу већ причају приче, а причаће се и у будуће! А тај човек, пре него што је убијен, намеравао је да дарује пола милиона лева бугарском Црвеном крсту, само да би спасао главу.

Овде наводим и извештај америчког новинара Вилијама Драјтона, документ број 41, који је такође са др Рајсом обилазио ове локалитете:

- Затим смо ишли око 1 км уз цесту која води према северу, до неког малог потока окренутог према истоку. Уверили смо се да је тло нетакнуто, сем на једном месту на коме је др Рајс ископао један леш за време његове недавне посете и наредили смо да се почне са ископавањем. Ископавања су вршена на 5 места, а на 4 од њих наишли смо на људске остатке. На два места смо нашли читаве лешеве, на једном 9, а на другом 7. На оба места мртваци су били испретурано набацани и запазили смо знаке убода ножем или бајонетом по одећи код неколицине од њих. На остала два места наишли смо само на лобање (укупно 13) и кости руку и ногу, са неколико крпа од одеће. То се објашњава чињеницом, да су после убиства лешеви лежали незакопани или плитко укопани, па су наишли пси и отимали се о њих на лицу места. Те остатке су потом Бугари покупили и закопали на месту где смо их нашли.

О Дубокој долини се подаци могу наћи у истоименом делу Александра Трајковића:

Страна 62: Према подацима из сачуваних докумената и на основу исказа очевидаца може се закључити да су Бугари у периоду између 1915. и 1918. године највећи број убистава извршили на месту званом Дубока долина. То је у ствари суводолина која се налази на улазу у Сурдулицу путем из правца Владичиног Хана. Пресеца овај пут код таланџине куће. Вероватно су Бугари овај локалитет изабрали за место својих небројених злочина због тога што је непосредно у близини града, као и зато што је на том месту под дејством ерозије била ископана велика дубодолина у којој је било могуће закопати веома велики број жртава а да се за то не ангажује већи број радне снаге.

Један од ретких очевидаца, Роса, супруга А. Јањића из Сурдулице, овако је описала призор на који је наишла у Дубокој долини: "Једнога дана после оних силних убистава, позва ме једна пријатељица да одемо до "дубоке долине" - долине која је прогутала највише жртава и која треба убудуће да носи име "Долина смрти", да би смо виделе поубијане, а неукопане жртве. Полако и сасвим неприметно, околишним стазама, приђемо с друге стране долине. Још одмах се осетио ужасан задах трулежи људског меса. Осмотривши да нема каквог бугарског војника на стражи, сиђем у долину. Кад тамо оно - пакао. На више места велике плитке рупе из којих вире делови људских тела. На неким местима потпуно незакопани људи. А и они што су били плитко закопани, пси су их раскопали и извукли их из земље. Они су страшно унакажени. Једноме сам видела главу сасвим одсечену, другоме се глава тек на мало држи, пси су растрзали трбухе и извукли утробу, разнели удове и разбацали их по долини. Птице кљују разбацано месо и с криком одлећу из долине. На све стране по земљи и трњу разбацани остаци од одела, капе, обућа, марамице, огледалца и шта ти не! Читав пакао. А задах, толико је јак и загушљив да човек престане да дише и да се готово не онесвести."

Страна 111: Има пуно других чемерних дана за Сурдуличане, али ни јануар 12. 1916. године неће се никада тамо заборавити. Тог дана доведено је у Сурдулицу преко 25 српских чиновника разног позива... Тога истог дана доведена су у Сурдулицу још три грађана из Лесковца: Велимир Јовичић, срески начелник и цензор, Сава Стојановић чиновнички шеф (?) Лесковачке жељезничке станице и један сељак. И ова тројица су били придодани оној групи од 25. Исте те ноћи, 12-13. јануара све су те чиновнике побили Бугари у околини Сурдулице, у Дубокој Долини. У групи од 25 били су чиновници: Јован Љ. Богдановић бивши управник пореског одељења у Трстенику, Алекса Јовичић учитељ у Скопљу, Мирослав Благојевић судија у Призрену, Милорад Поповић учитељ вештина, Радомир Матић полицијски писар из Богатића (Мачва), Рака Стојковић писар у пензији, Мицко Павловић учитељ из Брзе Паланке, Алекса М. Тадић ср. начелник у пензији, Јован Божовић адвокат из Ваљева, Љуба Јовановић адвокат из Београда, Михајло Хаџић писар у пензији и Велимир Рашић. Истога вечера је убијен у Сурдулици и Сава С. Стојановић адвокат из Смедерева.

Током посете једној од масовних гробница у Сурдулици (Дубока долина) Архибалд Рајс је, правећи извештај о погинулим Србима, тврдио како је близу чувене Дубоке Долине затекао чопоре разуларених паса који су побеснели, јер су их Бугари хранили људским лешевима: "Кад смо тамо дошли, пси који су подивљали, јер су се хранили месом безбројних жртава бугарског беса, беже испред нас. Свуда кости и хумке. Страшно је што су Бугари овде урадили. (АР: Шта сам видео и проживео у великим данима: саопштења једног пријатеља из тешких времена, Дерета, Београд, 1991. година, стр.264.).  

ПОМЕН ЖРТВАМА БУГАРСКИХ ЗЛОЧИНА У ДУБОКОЈ ДОЛИНИ ОДРЖАН НА МЕСТУ ЗЛОЧИНА 1919. ГОДИНЕ

Као што се може видети на горњој слици, помен је одржан пре 101 годину и то на месту где инвеститор жели да отпочне грађевинске радове. Црквени великодостојници и високи функционери стоје на к.п. 58 и одају помен жртвама. Замислите се пред сликом посмртних остатака који се налазе испред ових наших предака и имајте на уму да су они умирали у најгорим мукама. Знајте да се Дубока долина и шири њен предео сматра местом најстрашнијих и најмасовнијих злочина у Великом рату. Немојте бити саучесници у овом пројекту и не дајте да се вашим потписом на вас нанесе мрља која ће вас обележити и због које ће вас генерације у будућности спомињати. Не идите против Бога и заштитите Свете мученике сурдуличке који нас гледају и моле нас за спасење њихових душа. Спашавајући њихове душе, спасићемо и наше и пред Господом изаћи без страха.

Позивамо Општину Сурдулица да, уместо што омогућавају појединцима да мењају структуру ратног меморијала, предузму мере и започну уређење локалитета које ће подразумевати постављање спомен-обележја и меморијални парк са свим елементима који ће достојно означити једно од највећих стратишта у Великом рату и омогућити посетиоцима да се упознају са овим местом.