Станислав Краков - јунак који је бранио положаје на Власини 1915. године

Подстакнут речима једне добре особе, која ми препоручи књигу, увидевши да се бавим проучавањем историје, али и часним позивом, врло брзо дођох у њен посед и почех да је читам. То читање пре бих назвао поистовећивање са Станиславом Краковим, који је у свом аутобиографском делу Живот човека на Балкану, описао свој животни пут, успоне и падове, непрестано кретање танком линијом која раздваја живот и смрт. Превагање на страну живота било је, у његовом случају само одлагање смрти, а смрт би означавала епопеју и јунаштво "малог" човека, спремног да се у њу вазнесе ношен идеалима и жељом за слободу.

Тренутак ове објаве, управљан је Господом, јер на данашњи дан 1918. године, ослобођена је Сурдулица у Великом рату. Стварам слику радости тадашњих Сурдуличана, а посебно оних који су преживели голготу највећег до тада сукоба народа. Станислав Краков је био међу њима и осим што је чинио велику ствар, а то је безусловна борба за парче српске земље, потпоручник Краков је радио нешто што је увек било на цени, што је увек било злата вредно. Он је записивао сваки

догађај и те списе брижно чувао, баш као и своју пушку, свог саборца и своју домовину. Захваљујући тим записима, ми сада имамо привилегију да се вратимо сто година у назад и као на филмском платну пратимо сваки његов корак.

Оно што је мене, поред његовог живота, фасцинирало јесте не само учествовање, већ и велики допринос у борбама на Власини, чиме је и нама сада омогућио да сазнамо како су текле припреме и одбрана положаја на Власини и Чемернику.

У септембру 1915. године, долази са својом јединицом у Владичин Хан и даље креће према Власини. 

"Премарширали смо, пуни поуздања, кроз граничну варошицу Сурдулицу, која нас је дочекала као ослободиоце - са цвећем, грожђем, ракијом, хлебом и заставама. По изласку из вароши, пред нама се дизао планински плато Власине, висок око 1200 метара, који је наш батаљон имао хитно да поседне. Пре нас је ту стигао четнички одред чувеног војводе Вука. После неколико сати марша уз стрме планинске нагибе, кроз густе шуме, угледали смо висораван Власине. У средини, између планинских врхова, завршених, као украсом граничним караулама, била је Власинска мочвара пуна трске, баруштина и дивљих птица... Стрма падина, покривена густом шумом храстова, више које се дизао потпуно голи гребен са каменом караулом на врху, била је Букова Глава. Како је њен највиши врх био у нашим рукама, то Бугари нису могли да примете наше кретање. После сата марша зауставио сам војнике у шуми... Пред сам полазак на караулу имао сам да прочитам своме воду једну наредбу Врховне команде, коју ми је сат раније Ранђић дао: Биће стрељан, без разлике положаја и чина, сваки онај који буде испалио и један метак или проузроковао ма какав инцидент на бугарској граници. Држање наших трупа има бити савршено коректно и не дати повода ма каквом сукобу, чак ни када се буде изазван. Сунце је било изашло за највише врх планине Чемерника иза наших леђа, када сам са својих шарено обучених војника ступио у каменим зидом и рововима ограђену караулу, у коју сам одмах све војнике нагурао. Тројицу граничара које сам затекао саопштио сам да се они имају да врате у своју команду, јер ми преузимамо чување границе. Пре тога сам добио од њих сва потребна обавештења. Остао сам сам са својим војницима затвореним у караулу, са претњом смртне казне ако дође до инцидента и са опасношћу да будемо једним препадом преполовљени. Са Гојком сам изашао на грудобран рова коју је означавао саму границу. На неколико десетина метара у сумраку примећивао сам силуету бугарског стржара. Терен је преда мном падао и далеко на бугарскоме тлу група светлости, као свитлаца, означавала је војничке логоре. Кад сам полазио за караулу било ми је достављено још једно строго наређење, да се мора обратити највећа пажња на младе регруте из Македоније, да их бугарска пропаганда не би поколебала и навела на дезертирање. У свом воду имао сам их тројицу и то баш из крајева непосредно са границе Бугарске и Македоније, из оних крајева који су припали Србији после добијеног рата 1913. године. Били су изванредно послушни и добри војници... Најзад, у поноћ 24. септембра, стигла је цела једна чета из другог једног нашег батаљона, да смени мој четнички одред. Кад сам сишао са Букове Главе и пошао насипом, одједном је престала затегнутост мог тела и духа и заспао сам идући. Да Гојко није приметио како сам на завијутку пута продужио низ нагиб, ја бих упао у баруштину, али ме је он дограбио за руку и повукао натраг."

Краков је након тога, са својом јединицом, имао борбу против Бугара у Кривој Феји, где је и тешко рањен, након чега је неколико дана провео у нишкој болници. Недовољно опорављен, одлучио је да се врати на југ и пут га је поново довео на Власину 17. октобра 1915. године:

"Са комором нашег батаљона, која је носила џакове са хлебом, стигао сам опет на Власину. Иако су већ двадесет дана трајале борбе са два или три пута бројнијим непријатељем, наши су ипак упорно држали своје скоро прве линије. Само је Букова Глава, она на којој сам био на караули, била прве ноћи напада узета на јуриш од целог једног бугарског коњичког пука, који је сасекао чету која је бранила караулу и положај, до последњег човека. Наши су ровови сада ишли испод Букове Главе, дуж самог Власинског блата, и по читав дан пушили су се шумарци и ритови од експлозија." Одлучено је да се те ноћи ова јединица повуче на Чемерник и да између две војске буде баруштина (Власинско блато)."

20. октобра 1915. године настављају се борбе у којима Краков за длаку избегава директну смрт. "Имам да браним са својим војницима прву линију одбране Чемерника. У једном сумраку четинара, који завршава као брада голе падине ове планине, моји војници су ископали плитке ровове у којима могу само да клече... Тешка бугарска хаубичка артиљерија ступа у дејство. Туку цео Чемерник иза нас, али експлозије долазе све ближе, као да се спуштају низ падину планине... Цео дан ври Чемерник као вулкан у ерупцији... Остале чете батаљона су масакриране од ватре тешке артиљерије. У сумраку видимо како избија ватра из бугарских топовских цеви, које су сада извукли напред на наше напуштене положаје, и шаљу нам своје плотуне све до ноћи. У поноћ стиже наређење да напустимо Чемерник. Почело је одступање које се више није заустављало. Сваког дана смо били у борби по шумама, по планинским гребенима, по голим ливадама. Наређено је било да се цео дан држе положаји по сваку цену. Ноћ је била за одступање." 

Након неколико дана борбе на обронцима Чемерника, где је погинуло много војника и који су сигурно након тога сахрањивани на две локације, пописане од стране црквене општине 1920. године, српска војска спустила се у Грделицу. Станислав Краков даје још много описа ове борбе и осликава надчовечанске напоре малобројније војне јединице која се у свеопштем хаосу, наступању глади и жеђи, са много тешко повређених припадника, повлачи преко Чемерника уз стално одбијање снажних напада бројнијег непријатеља. Љубитељи оваквих штива прочитаће у једном даху Краковљеву аутобиографију коју је оставио у књизи Живот човека на Балкану и много озбиљније схватити суштину тадашње националне свести и поимања безграничног пожртвовања.