Србија је једина држава на свету која није у потпуности уредила писмо сопственог језика. Највиши правни акт у свом члану 10. недвосмислено је дефинисао ћириличко писмо као једино писмо српског језика у службеној употреби. Службена свакако значи и јавна у овом погледу, а да је тако, у прилог говори и то да се ни у једном другом нижем акту не појављује друго писмо уз српски језик. Забуну ствара Правопис српског језика, који је нажалост преписан и задржао је латиничко писмо као "заоставштину из некадашње заједничке државе"! Заоставштина те заједничке државе је и српскохрватски језик, застава са петокраком, химна "Хеј Словени" и још много тога, али ништа задржано да егзистира као дупликат. Све осим латинице. Најжалије је то што немали број људи, у незнању говори о богатству двоазбучја и наноси огромну штету ћириличком писму. Ради се о људима који не познају ову област, који је нису изучавали и којима је наметнуто, а они наставили да присвајају туђе под изговором да ће нам два писма уз један језик бити од користи, што је огромна заблуда и подвала. Нити смо због дуплих стандарда богатији, нити лакше учимо стране језике латиничког писма, нити је странцима лакше да нас разумеју. Створили смо само конфузију и изродиле су нам се неписмене генерације људи који мешају ова два писма, који тврдоглаво убеђују да је латиница од давнина српска и који имају тотално одсуство националне свести и језичке културе.
Држава не уме да уреди ову област, јер учених људи нема на позицијама који би могли да утичу да се језик стандардизује. Чак и покушај да се доношењем посебног Закона утиче на неговање језика и писма, није имао никаквог успеха и то смо ми који се бавимо очувањем и изучавањем први указали. Не могу да се не отмем утиску сваки пут када угледам најаву пројекта који финансира држава, а чији је текст исписан у нећириличкој форми. То само по себи доказује да ни држава не уме да спроводи Закон који је сама донела, а камо ли да очекује од својих грађана да се брину о писму. Јер осећај за писмо није само део урођене културе, већ је и део државе која би кроз озбиљну примену Закона морала да утиче на све субјекте. Због олаког схватања језичке културе ми смо и запали у ситуацију у којој нам стране банке не дају уговоре на нашем писму, полиција нам не издаје путна документа на матерњем писму, медији су углавном нећирилички. Када кажем да нешто није ћириличко, то аутоматски значи да није ни српско, јер српски језик се и у међународној класификацији убраја у језике са ћириличким писмом или да будем прецизнији, нема га међу језицима са латиничким писмом. То значи да када читамо новине које се у Србији штампају на латиници или када нам намећу да потпишемо разне уговоре, обрасце и решења на латиници, де факто се служимо хрватским језиком, јер је он по карактеристикама најближи српском.
Анализирајући разне групе на форумима, затим вајбер групе, појединачне преписке, коментаре, закључујем да велики број људи на интернету не користи ћирилицу иако је то у данашње време апсолутно доступно и једноставно. Поражавајуће је видети у великом проценту, учене људе, који имају високо образовање и који и поред тога немају свест о свом писму. Неки од њих су упорни па тврде да је и латиница српска, што је наравно неистинита тврдња, али добар део њих и не зна прави разлог због чега не користи уз српски језик писмо које у првом разреду основне школе свако од нас научи да је српско - а то је ћирилица.
Зато на данашњи дан, када читав свет слави Дан матерњег језика, нисам сигуран колики је значај да и ми то радимо с обзиром да чинимо све да нам матерње писмо постепено нестаје. А какав је то језик који изгуби своје писмо?
Следећа реченица намењена је свима онима који су у заблуди да је латиница којом пишу српска:
СРПСКА ЛАТИНИЦА - ЗУБНА ПРОТЕЗА СТАВЉЕНА ПОСЛЕ НАСИЛНО ИЗБИЈЕНИХ ЗДРАВИХ ЗУБА.
Нема коментара:
Постави коментар