У четвртак 29. маја, у емисији на РТС-у гостовали су просветни радници који су износили своје ставове у вези уџбеника и садржаја који уназад десетак година изазива оштру полемику у јавности. Поједини искази у емисији били су забрињавајући и показали су да образовање у Србији доживљава суноврат из којег се тешко излази. Сами по себи, позвани гости су понављали научене флоскуле, бежећи од суштине и показујући опште незнање. Али да кренемо редом.
Тема новије српске историје није ствар тумачења или бриге да ли ће деца то стресно доживљавати, већ је то идентитетско питање без којег ми као народ не можемо да наставимо даље. Гости историчари, када су говорили о скоријим српским страдањима, као да нису прочитали ни једну књигу очевидаца из Јасеновца, искуства преживелих у Бљеску, прогнаних у Олуји, па ако хоћемо и стравичне судбине народа током НАТО агресије. Могу да замислим с којом су горчином гледали ову емисију потомци настрадалих и нешто мало преживелих из Јастребарског, Јасеновца, Јадовна и Старе Градишке. Неки нови, тек изникли наставници, уче нас да морамо "пажљиво" обрађивати ове теме, јер би се деца могла саблазнити. Чија је кривица што се у поменутим усташким логорима смрти крволок тако опходио према Србима? Како је дошло до тога да наједном мењамо наратив и "друштвено коректним језиком" ублажавамо страдање Срба у НДХ? Је ли то та култура сећања о којој нас до недавно учише директори институција и потоњи министри? Ми несвесно настављамо са игнорисањем српских жртава под неодрживим изговором да "морамо чувати нашу децу од ужаса који би она могла да чују". Гостујући наставници у замену за теоријску наставу предлажу екскурзије и наставне посете тих страшних места, тврдећи да би деца само на тај начин требало да спознају тешку српску историју. Не кажем да није важно, али без чињеница, појединачних судбина, књига сведока који подробно описују муке, страдање и ужас који су преживели, нећемо и даље ништа променити у нашој култури сећања. Шта више, заборавићемо убрзо мученичку прошлост Срба и препустити да нам је други одређују.
Долазимо до другог дела, а то је одређивање (интерпретацију) српске прошлости кроз уџбенике. Колико је просветних радника позвало издавачку кућу или указало свом министарству да је садржај неке књиге упитан, погрешан или непотпун? То је њихов посао. Пуна су нам уста о томе да нам Хрвати и Немци пишу књиге, а где је реакција? Да ли је посао оног сељака што ради на њиви или просветног радника да се побрине за квалитет градива које се преноси ђацима? Како да разумем реченицу једног од ондашњих гостију "да је боље да наставник ништа не предаје, него што то чини на начин који је недопустив"? Ова изјава се у датом контексту могла односити само на наставнике који ваљано и детаљно износе чињенице и који не допуштају да се са нама "играју" разни аутори, сумњиво стеченог образовања. Изгледа да је то мало часних наставника "трн у оку" прозападним историчарима. И као неко ко је ревитализовао тему страдања Светих Сурдуличких мученика, живо ме занима проценат наставника историје у Пчињском округу који је у четвртак 29. маја обрадио ово питање. О целој Србији не бих ни да говорим, јер је проценат, смео бих да тврдим поражавајући.
Будући да се наш образовни систем годинама опходи према српском писму као нечему што није толико важно, не можемо ништа боље да очекујемо и по питању српске историје. Осуђивати децу и пребацивати им кривицу за оно за шта смо ми одрасли криви, представља бег од стварности. Деца су онаква какве их ми обликујемо кроз васпитање и образовање. Она ће бити наша слика и неговаће исте оне вредности које им ми данас усађујемо. Прибојавам се да је пут којим смо кренули лош. Знање се данас тешко примећује код саговорника. Компетенције о научним темама су сужене. Свели смо се на друштво које је одликовало средњовековни период по питању знања. Нема читања, истраживања, духовне нити националне свести. Уместо књига, све је више звона и прапораца.
Нема коментара:
Постави коментар