Мртво слово (ћириличко) на папиру

Иако само декларативна, борба за ћирилицу у Србији заузима највишу позицију и готово једногласно Срби бране став да би требало писати ћирилицом јер се ради о једином писму у српском језику. Сигурно је свако од вас небројано пута слушао о важности очувања овог културног и националног идентитета, а многи од вас и сами баштине ту вредност. Ако на једну страну издвојимо оне који писану и електронску преписку обављају искључиво ћириличким писмом добићемо један завидан фронт људи којима је важно очување српског писма. Ако сада код те скупине људи погледамо телефонске именике, видећемо да се проценат оних који своје контакте уписују ћирилицом приближио једноцифреној вредности. Завиримо ли у документа (пасоше, возачке и саобраћајне дозволе) ствар ће нам бити више него јасна - у Србији нема интересовања за ћирилицу. Како "паметне" главе планирају да је сачувају од нестанка ако знамо да је свега двадесетак пасоша у Србији издато на ћирилици, од којих 4 у Сурдулици? Питање је, разуме се, реторичко. Од тих паметнијих глава које сам скоро чуо да "форсирају" ћирилицу била је министарка Милица Ђурђевић Стаменковски, позната по својим националистичким и традиционалним ставовима. Било би ми драго да видим њен ћирилички пасош (под условом да није дипломатски). Подразумева се да је доследна као и у осталим својим принципима.

До скора сам био забринут због опште незаинтересованости људи за ову веома значајну тему, а онда сам схватио да је ствар много гора. Српско писмо не уважавају они који би законски и у пракси требало да га штите. Школе и установе културе, без језичког осећаја врло често иступају у јавност, а да при томе не воде рачуна о писму. На семинарима и скуповима који су у организацији државних институција и установа никоме не засмета презентација, акредитације и други материјал исписан на неслужбеном писму. Најизраженија подвала долази од људи из политике који у својим програмима високо котирају проблем нестајања ћирилице, а ни сами је не користе. Карактеристичан је случај једне функционерке која је меморандум о заштити ћирилице у својој општини потписала хрватском латиницом!

Највећи пораз по питању нашег писма доживим када код саговорника установим да нема свест и дојам о томе како је неки текст написан. Више пута сам чуо реченицу: "Мислим да ми је име и презиме у личној карти на ћирилици" и онда под сумњом да ли је стварно тако, обавезно уследи тражење документа да се отклони сумња. Ето толико је искрена борба за ћирилицу. Тражи се кривац, а не види се да је он ту у сваком од вас. Извињавам вам се што себе не убрајам у вашу групу, јер сам своју доследност небројено пута доказао, више него сваки српски академик, спортиста, глумац, политичар.

Једно време сам посматрао сурдуличке продавнице у намери да уручим захвалницу испред удружења "Српска ћирилица" оном објекту који у потпуности негује српско писмо и на жалост, такав објекат не постоји у нашој варошици. Чак је и спортска хала која је прављена државним новцем, срамотно означена латиницом.

Навешћу и маркет "IDEA" у којем запослени не желе (а рекао бих и не смеју) да на таблама на деликатесу кредом испишу акцијске производе на ћирилици.

Још много је примера и углавном су појединци ти који се немарно односе према језику и писму.

Будући да је карактеристика сваког језика писмо којим се записују гласови, а у случају српског језика то је само ћириличко писмо, а основа опште писмености подразумева познавање писма тог језика, долазимо до закључка да је Србија земља у којој је већинско становништво елементарно неписмено.