У току припреме овог текста, догодила ми се једна занимљива ситуација. Крећући се центром Сурдулице, пришао ми је дечачић од петнаестак година. Био сам изненађен непосредно пре његовог обраћања, јер ни слутио нисам шта ће ми рећи. У нашој варошици и није уобичајени призор да вам приђе неко кога не познајете, па ме је још више заинтригирала његова намера. Није изгледао као неко ко је у невољи и коме је нешто хитно потребно. Ипак, поред толико људи, сигурно постоји разлог да се баш мени обрати. И уследило је питање: „Да ли бисте могли да ми уплатите тикет?“. Аха, схватих јер сам био чуо да малолетници повремено траже ову услугу, а и били смо испред кладионице. Одговорих му да сам један од већих противника тих објеката, да се борим да се што пре затворе, те да нисам права особа за тако нешто. Прокоментарисах још да се мане тих „ђавољих работа“ и оставих га ту испред.
У Сурдулици иначе постоји 6 кладионица или објеката који су регистровани за пружање услуга игара на срећу. Они се налазе на најпрометнијим местима. Једно од њих се налази на приближно 190 метара од школе што Законом о играма на срећу није дозвољено. Локална самоуправа, колико знам није предузела ништа да се упути мера и установи одговорност надлежних служби. Запослени у кладионицама често гледају кроз прсте старијим малолетницима, али чак и ако би хтели, инструмената за борбу углавном немају. Превенција овог проблема је недовољна, јер школе осим формалних предавања не предузимају озбиљније мере како би детектовале конкретне појединце и радиле са њима. Родитељи углавном и не знају за ове проблеме, а они који знају не решавају их.
Долазимо до закључка да наше друштво није способно да се бори са, по многим истраживањима, најопаснијом зависношћу. Ова зависност уништава породицу и води у многе друге зависности и пороке. Док пишем ово волео бих када би се сви ми као заједница много активније укључили, јер данас нечије дете има проблем, а сутра то може бити и наше.
Нема коментара:
Постави коментар